Фолклор, музика и кухиња

Као свака древна цивилизација, тако и иранска поседује неколико фолклорних традиција. Уз уобичајену културу, ирански фолклор на задивљајући начин сажима сеоске песме и поеме, стара предања, натприродна веровања, митове и легенде, предања о смрти, рађању, венчању, временским појавама, игре, изреке, забаву и много другог, са одређеним варијацијма у зависности од места, али у сваком случају сличним коренима. Мада ова традиција није у целости сачувана, неки обичаји су се задржали и остварују везу са религијским убеђењима народа. На пример, обред жаљења и оплакивања мучеништва имама Хусеина (а.с.) или осталих имама (а.с.) часне посланикове (с.а.в.с.) породице који се одржавају сваке године у месецу мухарему јесте ритуал ударања жаљеника длановима у груди, који идући у процесији ламентирају над патњама имама Хусеина (а.с.), његове породице и следбеника. Други облик су церемоније рецитовања жалопојки и песама са тужном садржином, извођење комада у којима глумци играју проминентне верске фигуре. Овај облик извођења који се назива та'зије подржан је мелодичним дијалозима и остварује духовну везу са посматрачима, праћен је њиховом јаком емотивном реакцијом.

Иранци су заљубљени у своје митове и веома их поштују. Осећај витештва је јако утемељен у иранском друштву. Први шитски имам и послаников (с.а.в.с.) зет, имам Али (а.с.), био је истовремено врхунски духовни вођа и племенит и храбар човек. Заправо, у овом погледу он представља архетип. Митски ликови из Шахнаме, Рустем храбри и Џамшид носе огромну важност и сваки се истиче као изузетан пример. Велики ирански споменици углавном су добијали имена по Рустему или Џамшиду, као Персеполис који се другачије зове Тахт-е Џамшид, као џиновске камене плоче, из времена Ахеменида или Сасанида, које се називају Накш-е Рустам.

Национални празници снажно су уткани у иранску културу, и у неким случајевима имали су природну позадину као што је празник
Норуз (Нова година) 21. марта, који одговара доласку пролећа, или празник излета 13-ог дана Нове године (2. април). За овај празник везан је и други познати ирански обичај је припремање софре, или хафт син који се састоји од изношења седам предмета који почињу словом 'с' првог дана нове године, односно пролећа.

Врлине витештва и храбрости заузимају веома важно место у традиционалном иранском друштву, што је резултирало оснивањем једне врсте традиционалног спорта по имену Зур Ханеи. Овај спорт се састоји од рвања, ритмичког подизања и махања дрвеним чуљевима, подизања тешког гвозденог предмета у облику лука (кабаде), чиме се вежба управљање прамцем брода, ношење камена за вежбање ношења штита, окретање (за одржавање равнотеже приликом јахања).

Пиринач, разно поврће, житарице и месо су најчешће намирнице у исхрани Иранаца. У локалним местима се највише једе поврће. Национално јело је ћело кебаб (ћевап са пиринчом), пилетина и супе. На северу се најчешће спремају јела с рибом, а на југу се једу шкампи. Од икре јесетре која се лови у Каспијском језеру добија се најквалитетнији кавијар. У иранским хотелима и ресторанима могу се наручити и јела као бифтек, стек, шпагети, пиззе и слично. У неким ресторанима као специјалитет служи се ћело кебаб и пилетина. Будући да су исламске вере, Иранци у исхрани користе месо које мора бити халал, заклано по верским прописима.

Без сумње, иранска музика има древне корене, а захваљујући грчким историјским и археолошким доказима, постоји извесно сазнање и о инструментима који су се користили чак и у давном акаменском периоду. Постоје сви разлози да се верује да је савремена музичка традиција, иако у последњим деценијама пре Револуције под утицајима са стране, директни настављач музике из доба Сасанида, о којој су познати многи детаљи. Иако се рани ислам супротстављао упражњавању музичке уметности, порив за музиком је био тако јак да је остао неослабљен. Персијска музика је првенствено лична, интимна и спонтана. Ирански музичар не свира и не пева на основу писаних нота, већ импровизује у оквиру седам модалних структура, познатих под називом дастгах, које су пре мелодијске, него хармонске.

Неки од основних персијских инструмената су:

- тар, шестожичани инструмент,
- сетар са 3 жице,
- сантур или цимбало, које се свира уз помоћ 2 дрвене палице,
- неј, чији назив се користи за више врста фрула,
- неје анбан или гајде,
- сорна или зурла, дувачки инструменти,
- томбак или тарабука, бубањ у облику вазе,
- табл, врста бубња која се удара са обе стране палицама са заобљеним врхом,
- дајерех или даире.

Иранци су велики заљубљеници у музику и у току двадесет и пет векова писане историје не само да су развили сопствену врло специфичну музику, већ су и неки њихови музички инструменти, међу којима и горе поменути, прототипи модерних музичких инструмената данашњице.

 
О Ирану