Filozofija

Становници Ирана су увек показивали склоност ка апстрактним идејама и интересовали су се за филозофију. Зато је сасвим природно што је њихова земља постала један од центара исламске филозофије. Та филозофија је и данас веома жива, а њен утицај се може осетити и у суседним земљама у којима је персијска цивилизација извесно време играла доминантну улогу. Филозофија је у смислу вечне мудрости постојала у древном Ирану. Знамо да је Питагора путовао на Исток да проучава филозофију, и да је Плотиније, оснивач нео-платонизам, ступио у римску војску у нади да ће бити послат у Иран како би постао стручњак за филозофију те земље. У преисламском Ирану постојала је филозофија заснована на идеји о надмоћи светлости, и на веровању да бића попут анђела помажу приликом свега онога што се дешава у човечанству, што је било тесно повезано са учењем разних религија а нарочито зоороастријанством. Када је Јустинијан 529. године затворио Атинску школу, ученици те школе склонили су се у Иран у где су остали више година. Међутим, тек појавом ислама филозофија је стварно почела да се развија у Ирану.

Прва значајна филозофска школа била је Аристотелова или перипатетичка школа, која је успела да споји поједине елементе преузете из Аристотелове филозофије и од неоплаониста, са учењем ислама. Први велики представник те школе, Ал Кинди, био је Арапин, међутим, већ после њега било је и персијских мудраца, међу њима су Ал Фараби и Авицена (Али Абу Ебне Сина), који су прославили ту школу.

Ал Фараби (870 - 950) је веровао да су Платон и Аристотел у суштини били истомишљеници, а дошао је до тога пратећи Платона у политици а Аристотела у логици и физици. Његово дело De divisione scientarium, преглед целокупне филозофске науке, укључујући и специфична исламска знања, превео је Џерард од Кремоне, које је касније веома коистио Доминикус Гундиславиј. Постоје и средњовековне латинске верзије његове расправе De intelectu, ао и неких његових дела о музици.

Авицена (980 - 1037), као и већина учених људи тог времена, познавао је скоро све науке, али се углавном истицао у филозофији и медицини. Дела која је написао из ове две области вековима су као уџбеници коришћени у Европи. Најпознатија од његових великих филозофских енциклопедија је Ал Шифа (Опоравак) названа Sufficientia на латинском. У XII веку Сухраварди, такође персијски мудрац, основао је филозофску школу по имену "филозофија светлости" или илуминације, чије је учење било инспирисано не само грчким филозофима и исламском догмом, већи и учењем зороастријанства.

Касније, у доба Сафавида, Садр ал-Дин из Шираза (1571 - 1640), можда највећи метафизичар међу муслиманским филозофима, основао је нову школу која је остварила синтезу елемената перипатетизма, илуминације, гнозе и шиизма. У XIX веку највећи филозоф и верски мислилац у Ирану био је Сабзевари, који је наставио духовну и интелектуалну традицију Садредина Ширазија, у коју је удахнуо нови живот. Што се тиче новијег доба, алим сејјид Табатабаи се сматра једним од бриљантних филозофа. Табатабаи је написао књигу Принципи филозофије и метод реализма. Један од његових студената, истакнути професор филозофије Мотахари, детаљно је објаснио те теме у 5 томова.

 
О Ирану