Норуз
 
 

Пре хиљаду година, Абу Рејхан Бируни је о иранској Новој години (Норуз) написао следеће: "Норуз је први дан месеца фарвардина због чега је назван нови дан (што Норуз значи у преводу), и означава почетак Нове године". Тај дан се сматра почетком власти и егзалтације сунца. По иранском календару Нова година почиње на први дан пролећа у тренутку када дан и ноћ, на путу Земље око Сунца, једнако трају. Иранци тај дан прослављају већ четири хиљаде година, према календару који је један од најстаријих и најтачнијих на свету. На основу њега Нова година почиње једног, тачно одређеног тренутка, кога утврђују астрономи (после 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди).


Чекајући Нову годину

У последњим тренуцима одлазеће године, стојећи на прагу куће, бака очекује долазак Нове године, и у руци држи Кур'ан, огледало и хлеб. Она се назива "марме", што значи мајка новог месеца или долазеће године. Зрачи радошћу, весељем и надом; зеленило је симбол радости, Кур'ан вере, огледало блиставила и истинитости, а хлеб обиља и благослова. Такав је обичај код житеља регије Мазандаран.

Норуз - национални празник

Многи људи мисле да је Норуз зороастријанска светковина; међутим, занимљиво је да кажемо да у Авести, светој књизи зороастријанаца нема ни помена о овом празнику. Историјска сведочанства говоре да је персијска нова година, попут живог и бистрог извора, одувек била актуелна и практикована.

Иранска нова година је постајала саставни део сваке религије и верозакона који се појављивао у Ирану. Нова година се, у складу са принципима властитог верског учења прослављала у свим религијским облицима - зарванизму, маздаизму, зороастризму, махинејству и исламу. На иранску новогодишњу трпезу стављале су се и стављају се свете књиге - Авеста, Теврат (Тора), Инџил (Јеванђеље) и Кур'ан. Како показује историја празника Норуз, верници различитих религија су збивање многих значајних догађаје приписивали овом дану. По предању, тога дана:

- створен је Адем (Адам), први човек;
- раздељена је срећа људским бићима;
- краљ Џамшид је засео на престо (установљена је новогодишња светковина);
- Каве је дигао устанак против Захака;
- Заратустра је одабран за веровесника;
- Персијски краљ Гуштасб је прихватио Заратустрину веру;
- Нухова (Нојева) барка је пристала на планину након потопа;
- Муса (Мојсије) је избавио Јевреје од фараоновог тлачења;
- Ибрахим (Абрахам) је поломио кипове у Ка'би;
- Пронађен је Сулејманов (Соломонов) прстен;
- Мелек Џибрил (Арханђел Гаврило у хришћанству) се објавио хазрети Мухамеду;
- Имам Али је проглашен за имама на Гадир Хуму;
- Имам Махди ће се појавити на крају времена.

Норуз, иранска Нова година

Иранска Нова година почиње 21. марта, у тренутку када се, на путу земље око Сунца, изједначе дужина дана и ноћи, то јест на сам почетак пролећа. Овај празник Иранци прослављају већ четири хиљаде година.

Током последње ноћи у години, Иранци једу пиринач са поврћем и рибом, у свим домовима поставља се такозвана софра хафт син. Укућани, обучени у нову одећу, седе покрај софре, а глава породице изговара новогодишњу молитву: "Еј, Боже, који управљаш нашим душама и срцима, који покрећеш дан и ноћ, управљаш нашим животима, помози да нам живот буде бољи". Оног тренутка када топовске салве означе почетак Нове године, почињу међусобна честитања. Од почетка године, па у следећих 12 дана не обављају се никакви послови; то је период славља и радости у част 12 божанстава, 12 светих помоћника врховног бога Ахура Мазде. Тих дана Иранци се међусобно посећују и дарују.

У овом великом и древном празнику може се видети много обичаја, а ми ћемо вам овде укратко представити неке од њих.

 

Обичај великог чишћења

Месец или два пре Нове године Иранци почињу са генералним спремањем и чишћењем својих домова - фарбају зидове, перу тепихе и завесе, чисте сваки сокак и улицу. Овај посао обављају сви заједно, и мушкарци и жене, млади и стари. Такође купују нову одећу, храну и посластице и на тај начин се спремају се за прославу великог празника - Нове године.

 

Новогодишње зеленило

У свакој иранској породици, 10-15 дана пре доласка Нове године, у посуду се сипа мало зрневља пшенице, јечма, сочива или кукуруза, да би проклијало и озеленело. То зеленило се пажљиво чува све до тринаестог дана Нове године када се баца у реку.

Зеленило је симбол плодности и среће у земљорадничком животу. На појединим трпезама се нађе и по три врсте овог зеленила (пшеница, јечам и кукуруз) које се поставља у част три главна обележја заратустријанске вере: хумат (праведна мисао), хукхта (праведна реч) и хварш (праведно дело).

Прескакање ватре (чахаршанбеје сури)

Последње среде у години по целом Ирану се пале ватре. У свакој улици и сокаку људи запале седам ватри и онда их прескачу верујући да се тако одстрањује сво зло и све ружне ствари од претходне године.

У древном Ирану ватра је била симбол Божије светлости, сматрали су да она чисти свет од свих зала. Док прескачу ватру изговарају речи упућене ватри: "Моја жута боја је твоја, а твоје црвенило је моје". Жута боја је симбол болести и несреће, а црвена здравља и радости. Затим се сви заједно моле за здравље и срећу.

Ватра се не гаси док сасвим не изгори и не постане пепео, који се онда сакупи и разнесе на ветру. Особу која је разнела пепео укућани питају: "Одакле долазиш?" - "Са свадбе" - она одговара; "Шта си нам донео?" - укућани опет питају, а она каже: "Здравље".

Хаџи Фируз (карневал новогодишње радости)

Неколико дана пре Нове године, једна особа на себе навлачи смешну црвену или шарену одећу и на главу ставља црвену капу, нагарави лице, врат и руке и онда обилази улице и сокаке свирајући даире и певајући шаљиве песме. Њено име је Хаџи Фируз, и симболизује годину која одлази.

Долазећу годину представља Аму Норуз, такође са црвеном капом на глави, али без гаравила на лицу (нешто као Божић Бата код нас или Деда Мраз на Западу).

Хаџи Фируз обавештава људе о доласку Нове године, зашта добија муштулук. Он је такође и симбол којим се одаје почаст божанству биљног света.

Наиме, према иранској митологији, од крви великог иранског јунака Сијавуша (власник црног коња, у преводу) која се излила на земљу, настале су све биљке. У Авести се такође помиње обичај гарављења лица као знак поштовања Сијавуша.

Новогодишња трпеза Хафт син

"Хафт син" у преводу "Седам с" је име симболичне иранске трпезе која се поставља за Нову годину. Она се у свакој породици поставља један сат пре доласка Нове године и не склања током тринаест празничних дана. Њу чине седам ствари које почињу на слово с, због чега се и зове "Седам с", и свака од њих носи одређену симболику:

- сабзе (новогодишње зеленило) је симбол плодности и среће;
- сиб (јабука), симбол живота;
- саману (врста алве која се прави од куваних пшеничних клица), симбол раста вегетације и хлеба насушног који добијамо од Бога;
- сир (бели лук), симбол здравља;
- серке (сирће), симбол среће;
- сенђед (врста иранског воћа) чува од разних несрећа и убода отровних животиња;
- сомак, зачин који се добија млевењем сувих листова истоимене биљке.

Број 7 у Ирану је свети број, а хафт син трпеза се поставља у част седам амшаспанда, седам анђела помагача Ахура Мазде. На трпезу се износе и: Кур'ан (света књига), огледало (правда, истинитост и јасноћа), вода (чистоћа и јасност), златна рибица (чиста и дозвољена сахрана), свећа (дуг живот), мед (здравље и крепкост тела), хлеб и метални новац (обиље и богатство) и офарбано јаје, које се у тренутку наступа Нове године заврти на огледалу и тако се дочара кружење Земље и проток године.

Сиздах бедар (напуштање кућа тринаестог дана)

После дванаест дана славља, радости и међусобних посета, тринаестог дана Нове године (другог априла), рано ујутро Иранци напуштају своје градове. На крову сваког аутомобила се налази новогодишње зеленило. У то време градови су сасвим пусти, а људи у природи, на зеленим пољима крај реке, где се забављају, певају и играју, прскају једне друге водом, а на гране дрвећа везују љуљашке и сушено воћа. У подне, ту на трави, породице ручају и поједу оно што је остало од новогодишњих слаткиша и сувог и сушеног воћа. Новогодишње зеленило бацају у реку или у извор. Девојке, стасале за удају, удаље се од својих породица, седну на траву, у подножје траве ставе мало слаткиша, а траву изнад вежу у чвор, како би што пре пронашле драгог и удале се.

У заратустријанском календару 13. фарвардин, 13. дан Нове године је рђав и несрећан дан, зато што се тог дана земља налази између сунца и месеца, у истој равни, и постоји могућност да се догоде неке лоше ствари.

Иранска радост

На древним персијским барељефима је уклесано: "Радост је највећи Божији дар људима." За Иранце, радост је имала велики значај, а туга и жалост је сматрана творевином Ахримана (зао дух, антагонизам Ахурамазде). Наиме, на Дариушевом натпису у Персеполису који датира из 6 века н.е. исписан је основни мотив маздаистичке религије из које многи персијски обичаји, па и новогодишњи, воде порекло:

"Велики је Бог Ахурамазда, који сазда ову Земљу, који над њом створи небо, који на њој створи човека и за њега створи радост..."

Током године су одржаване различите прославе. Персијска реч за славље потиче од авестанског израза "ђашн", што значи похвала, слављење, па су, одатле, литургијски обреди за њих имали вредност прославе. У авестанској књижевности и у старој Персији радост и славље су означавали хваљење Творца и уживање у благодетима живота и Божијим благословима.

На основу таквог веровања, они су славили свако добро створење у природи. Одржаване су прославе посвећене води, киши, рађању сунца, ватри...

Светковина воде

У древном Ирану је одржавана светковина по имену Абпашан.

Десетог дана месеца фарвардина одржавани су обреди током којих су светковани вода, киша и падавине. Сађење кућног зеленила, чишћење кућа и прскање водом на новогодишњи дан, све то указује на значај воде и биља у животу Иранаца. Паљење ватри на крововима кућа означава обраћање добрим душама предака и заветовање њима, да призову кишу. Ритуал бацања зеленила у воду тринаестог дана Нове године такође има корен у веровању да је вода извор живота.

 
  
 
 
 
О Ирану