Устанак 5. јуна 1963

Покушавајући да се усклади са плановима председника Кенедија за Трећи свет, шах је 1962. године изјавио да ће спровести низ реформи, укључујући ту и поделу земље. Главни циљ овог плана био је да се уништи пољопривреда, како би земља зависила од страних производа, да се створи јефтина радна снага коју би чинили незапослени сељаци, принуђени да се селе у градове, затим, да би се раширила западњачка култура и менталитет и створило потрошачко друштво. Када је тај план постао јасан, борбено свештенство, које се и раније успротивило законском предлогу о градским и провинцијским саветима, чији демократски назив није успевао да прикрије његове антиисламске и антидемократске намере, поново је устало под вођством имама Хомеиња и кренуло у борбу.

Шахова аутократска владавина и широко ослањање на тајну полицију изазвало је опште народне протесте 1978. године. Верско мотивисани протести били су по природи конзервативни и уперени против Шахове наопаке политике. Имам Хомеини, који је у фебруару 1978. године протеран из Ирака, позвао је шаха да абдицира. У свим градовима проглашено је ванредно стање. Шахова власт била је уздрмана у темељима.

Шах је напустио земљу 16. јануара 1979. године, а имам Хомеини се вратио у Иран 1. фебруара исте године и том приликом приређен му је највећи дочек који се памти. Он је одмах преузео вођство над револуцијом. Коалиција која се ујединила у борби против монархије, састављена од различитих друштвених класа са сопственим политичким циљевима, распала се нестанком монархије, чиме су на политичкој сцени остале две водеће снаге: армија, коју Бахтијарова влада није била у стању да контролише, и свештенство.

 
О Ирану