Исламска револуција у Ирану (1979 - 2013)



Крајем седамдесетих година прошлога века, свет је био сведок једног од најзначајнијих догађаја двадесетог века: избијања и тријумфа Исламске револуције у Ирану. Масовна народна побуна под вођством верског вође у егзилу, била је уперена на обарање 25 столећа дуге монархије. Како се клупко догађаја одмотавало, бивало је све очигледније да је у току револуција, и то у време и на месту на коме је мало ко очекивао. Револуционарни точак се завртео силовито и незаустављиво, дајући сасвим мало прилике страним и иранским посматрачима да процене или реагују на узавреле догађаје. Свргавање Пахлави династије трајало је око 13 месеци, тачније, од јануара 1978. до фебруара 1979. када је застарели монархизам нестао из Ирана.

Позадина Исламске револуције, која је избила 1979. године у Ирану, не може се схватити док се не схвате и фактори који су је покренули и учинили да већи део иранског народа (трговци, учени људи, студенти, свештена лица...) стане под исламску заставу и захтева своја права.

Шахова аутократска владавина и његова веома честа употреба тајне полиције довели су до масовних народних немира током 1978. године. Религијски утемељени протести били су по природи конзервативни, уперени против шахове политике. Имам Хомеини, који је протеран из Ирака у фебруару 1978. године, позвао је на свргавање шаха. У свим градовима проглашено је ванредно стање. Пошто је влада била уздрмана у темељима, шах је побегао из Ирана 16. јануара 1979. године. Имам Хомеини вратио се у Иран из егзила у Француској 1. фебруара исте године, након скоро 15 година изгнанства. Дочек који му је том приликом приређен био је за памћење. Одмах је преузео вођство над религијским револуционарима. У историјском говору који је одржао на гробљу шехида Бехесхти-е-Захра, јасно је ставио до знања да Исламска револуција неће устукнути пред било каквим изазовима. Коалиција која се ујединила у борби против монархије, састављена од различитих друштвених класа од којих је свака имала властите политичке циљеве, распала се по свргавању монархије остављајући две главне силе у конфронтацији: армију, коју Бахтијарова влада није била у стању да контролише, и улему (свештенство).

Повратак Имама Хомеинија у Иран означава почетак завршне фазе у формирању исламске власти. Деветог фебруара избили су сукоби између јединица краљевске војске и ваздухопловних снага оданих Имаму Хомеинију. Након тога уследила је дводневна побуна током које су становници Техерана заузели неколико стратешких зграда у престоници. Дванаестог фебруара именована је привремена исламска влада на челу са премијером Мехдијем Базарганом. Током ноћи, 1. априла 1979. године, имам Хомеини је прогласио Исламску Републику. Током петнаест година борбе, након победе Исламске револуције 11. фебруара 1979. године (Национални дан Исламске Републике Ирана), Иран је пролазио кроз период искушења у предузимању првих корака према коначном успостављању исламске владе. Темељне мере за организацију исламског система администрације предузете су прилично брзо после Револуције. Међутим, своје садашње устројство, исламска власт је попримила у последњих неколико година.

Референдум, којим је требало одлучити о врсти режима, одржан је 1. априла 1979. године, само педесет дана после револуционарног преврата. Према званичним подацима, 98,2% бирача гласало је за Исламску Републику дајући јој предност у односу на претходни монархистички систем. Нацрт Устава припремљен је пре лета 1979. и Скупштина, састављена од седамдесет и два члана, га је усвојила након обимне расправе. После усвајања, Устав је ратификован од стране вође Исламске Републике, Имама Хомеинија, а и директним гласањем 3. децембра 1979. године. Овај пут, према званичним резултатима, 98.5% гласача свој глас је дало за Устав. Тиме је био одређен општи оквир исламског система владавине, али су остали многи детаљи које је требало разрадити.

Први општи избори 28. маја 1980. и сазивање првог Парламента (Меџлиса) били су следећи кораци у том правцу. Од тада, закони које је усвојио Меџлис, водили су осниваче Исламске Републике корак по корак ближе њиховим циљевима. У сваком случају, иранске вође и званичници били су сагласни у томе да је пред њима још увек дуг пут до остваривања главног циља.

Циљ који је прогласила влада било је стварање потпуног исламског система владавине заснованог на учењима посланика Мухамеда (с.а.в.с.) и његових наследника, који никада и нигде није био примењен током четрнаест векова дуге историје ислама. Ово иранску владу чини јединим постојећим примером теократске владе на крају двадесетог века. Што се тиче секуларних аспеката државне администрације, могло би се рећи да је нови Устав следио западне демократије и Устав бившег режима - када је реч о раздвајању извршне, законодавне и судске власти.

Нова влада је настојала да обнови мир и просперитет земље када се 22, септембра 1980. године суочила са изненадним и неочекиваним копненим и ваздушним нападом на западне границе од стане ирачких оружаних снага. Овај наметнути рат, који је дефинисан као агресија на Иран и праведна одбрана иранског народа, развио се у рат слабљења који је трајао осам година, све до средине 1988, када је Иран прихватио Резолуцију 598 Уједињених Нација. Међутим, уместо пада иранске владе, ирачки напад довео је до уједињења већине политичких у религијских група око нове владе и ирански отпор се показао много ефикаснијим но што је то Ирак очекивао.

 
О Ирану