Исламско веровање

 

Бог

 

Срж и централно место у исламском учењу заузима учење о Богу, Његовим именима и атрибутима и односу са светом постојања. Заправо, у исламском идеологији „Бог“ је средиште веровања које се очитује у универзуму, човеку, историји и природи. Универзално учење о Божанској суштини, Апсолутном Бићу или Врховној Доброти налази се у срцу свих исламских упута. Највиша Истина или Збиља, односно Бог, јесте збиља особе а у исто време и збиља која трансцендетира особу. Бог није само Апсолутно Биће, већ је изнад сваког бића о којем се не може ништа рећи без поништења вида евентуалности. Божија суштина изнад је свих ограничености и одређења. У томе је разлог што самим ступањем у ислам, које почиње вербалним признањем да „осим Једног Бога, не постоје други богови“, треба кренути од одрицања, то значи, одрицање од свих видова могућности бића и поништење свих граница и мањкавости и ограничења у циљу стизања до Њега. Трансцедентност Бога у погледу евентуалности, мањкавости и одрицања има посебно место у исламској идеологији и Кур'ану. То је транседенција која иде дотле да се у Кур'ану каже: „Величанствен је Господар Твој, Достојанствени, и далеко од онога како га представљају они.“ (37:180) или на другом месту наглашеније: „Ништа Њему није слично.“ Међутим, исти Бог који је Узвишен и Бескрајан, далеко од свих ограничења и одређења, у једном духовном погледу је „ближи човеку од његове вратне вене.“ (50:16)

 

У ствари, Бог нам је ближи и од нас самих. С једне стране Он је Бескрајан и као такав изнад нас, док се с друге стране налази у суштини нашег бића и постојања, због чега се и каже да се „арш (престо) Милостивог налази у срцу верника“. Исто се наглашава и на другим местима Часног Кур'ана: „Куда год се окренете, па, тамо је Аллахова страна.“ (2:115) Супротно мишљењу неких оријенталиста, Бог у исламу нема искључиво одречне особине.

 

Према исламском веровању „Бог је Први и Последњи, Видљиви и Невидљиви“; „Први“ зато што је извор и почетак из кога су настала сва створења и бића, а „Последњи“ зато што се Богу враћа не само душа човекова, него и сва бића. „Ми смо Божији и Њему ћемо се вратити“ (2:156) Овде се Бог помиње као светлост небеса и Земље, зато што је Бог сва бића извукао из тмине, подарио им савршенство које им доликује и поклонио упуту за излаз из странпутице и ништавила. Он је Творац света и његов циљ, али и Онај који му је дао смисао и значење. Без Бога се не може дати никакво оправдање за настанак и континуитет постојања живих бића, посебно човека. Зато у кур'анском речнику „божанска светлост“ нема искључиво метафизичку и онтолошку димензију, већ се протеже и на човека. Бог даје постојање космосу и чини га смисловитим и сврховитим. Универзум без Бога је универзум тмине, бесмисла и празнине. „А дела неверника су као варка у равници у којој жедан види воду, али кад до тог места дође, ништа не нађе... или су као тмине над дубоким морем које прекривају таласи све један за другим, изнад којих су облаци, све тмине једне изнад других.“ (24:39-40)

 

С обзиром на ово, нужно је што исламски односно кур'ански концепт Бога наглашено инситира на следећим елементима:

 

1) Бог је „Један“; Он је без партнера и себи сличнога. У сури „Ихлас“ помиње се као „ехад“, односно Један, и наглашава да Му нико није раван. У деведесет првом ајету суре „Му'минин“ каже се: „Аллах није узео себи сина, и поред Њим нема другог бога! Иначе, сваки би бог, с оним што је створио - радио шта би хтео, и један другог би побеђивао.“

 

На другом месту (21:22) „Да Земљом и небесима управљају други богови, а не Аллах, пореметили би се.“

 

2) Бог има апсолутну Моћ: „Аллах заиста све може“ (29:20)

 

3) Бог има апсолутно знање: „Аллах заиста све добро зна“ (9:115)

 

4) Бог је Милостив, а Његова милост је особина која се највише наглашава у Кур'ану, нпр.у шездесет четвртом ајету суре „Јусуф“, Бог је описан као „архаму рахимин“, Најмилостивији од милостивих. Све кур'анске суре, не рачунајући једну која преноси посебну поруку, почињу изразом који наглашава Божију милост и доброту - рахмани рахим - Милостиви, Самилосни.

 

Божија милост и доброта у Кур'ану и предању помињу се у реду атрибута као што су моћ, знање, праведност и Божији суд. У појединим ајетима, с једне стране ређају се стравичне слике кажњавања неверника и порицатеља истине на судњем дану, а с друге се описује рај са својим благодатима који је Бог поклонио онима који су радили добра дела. Кур'ан Часни није изоставио да помене ни трунку Божије милости и опроста. Овај свети текст човека константно подсећа на то да је Бог милостив и Онај који прашта. Из оваквог схватања и промишљања о Богу произилази и представа о Богу који прашта и услишава молбе, прима покајање и испуњава жеље људи. „А када те робови за Мене упитају, Ја сам, сигурно, близу: одазивам се молби молитеља кад Ме замоли. Зато нека они позиву Моме удовоље и нека верују у Мене, да би били на правом путу.“ (2:186)

 

Да би на исправан начин схватили концепт Бога у исламу нужно је имати на уму да иако је Бог извео у постојање универзум и Његов је Творац, Његов посао тиме није завршен. Осим што га је створио, Бог га сваког тренутка одржава, брине о њему и опскрбљује га. „Сваког часа Он се занима нечим“ (55: 19)

 

За крај овог дела навешћемо ајет који говори о савршенству Бога у исламу:

 

„Он је Аллах – нема другог Бога осим Њега – Он је познавалац невидљивог и видљивог света, Он је Милостиви, Самилосни!

 

Он је Аллах - нема другог бога осим Њега, Владар, Свети, Онај који је без недостатка, Онај који сваког обезбеђује, Онај који над свим бди, Силни, Узвишени, Горди. Хваљен нека је Аллах, Он је врло високо изнад оних које сматрају Њему равним!

 

Он је Аллах, Творац, Онај који из ничега ствара, Онај који свему даје облик, Он има најлепша имена. Њега хвале они на небесима и на Земљи, Он је Силни и Мудри.“ (59:22-24)

 

Објава и посланство

 

После тевхида који има средишње место у учењу ислама, долази учење о објави и посланству.

 

Према Кур'ану, због тога што ум и уобичајена средства нису кадра да спознају крајње циљеве стварања, Бог је из редова људи одабирао посланике и шаљући им објаву Он им је поверавао аманет упуте и предвођења људи.

 

Историја људског рода почиње са Адемом (Адам) а.с. наставља се и Мусом (Мојсије) и Исаом (Исус) а.с., да би се посланичка карика завршила спуштањем објаве на последњег посланика у низу, посланика ислама Мухамеда с.а.в.а. Узвишени Бог је слањем посланика разним народима употпунио Свој доказ против њих, тако да ниједан народ или раса у историји људског рода нису остали без светла божанске упуте.

 

Када се говори о посланству потребно је да размотримо следећа питања:

 

1) Сви посланици припадају људској врсти и имају све карактеристике људских бића. Кур'ан каже да су „сви јели храну и ходали трговима“, тј. нису били апстрактне и нематеријалне личности, већ људи од крви и меса, а не нека натприродна бића.

 

2) Будући да су изабрани од стране Бога, посланици ипак поседују особине које их одвајају од осталих људи. Неке од њих су знање о невидљивом свету, безгрешност, могућност да раде чуда (муџизе) исправност и истинољубивост.

 

3) Иако су сви Божији посланици одабрани од стране Бога у циљу упућивања људи, они ипак заузимају различите положаје.

 

4) Иако су посланици слани у различита времена и у разноврсним условима, и заузимају различите духовне положаје, они су део „јединственог покрета“ и налазе у јединственом спектру.

 

Разлике међу посланицима нису суштинске и субстанцијалне, то су пре разлике које се тичу језика и форме. Због тога видимо да Кур'ан користи израз „дин“ (вера) само у једнини, а никада у плуралном облику. Ово показује да Кур'ан сматра да су се посланици међусобно допуњавали и све их сматра делом јединственог покрета, у коме је сваки претходни посланик „најављивач“ (мубашшар) следећег, односно „потврђивач“ (мусаддек) ранијег посланика који је био пре њега.

 

Кур'ан сматра да су сви посланици били покорни Богу и Његови робови и због тога их назива „муслиманима.“

 

Веровање у мелеке (анђеле)

 

Поред веровања у невидљиви свет, проживљење, Божије посланике и објаву, Кур'ан помиње и веровање у мелеке, које чини саставни део имана. У исламу, мелеци су представљани као „они који врше Божије послове“ и чија улога је да посредују између Бога и света и обављају велике послове. Они доносе божанску објаву посланицима (Џибрил/Гаврило), узимају душу у време смрти (Езраил), записују људска дела и притечу у помоћ Божијим пријатељима (авлија) у критичним тренуцима.

 

Мелеци образују дуг низ са разноврсним ступњевима блискости и удаљености од Бога. Овај широки спектар се протеже од мелека носача божанског Престола (арш), преко мелека који посредују између Бога и човека, до оних који функционишу у свету природе. Мелеци су нематеријална и једнодимензионална бића без способности одлучивања, уроњени су божанско светло и благодати, налазе се близу Богу и потпуно су Му покорни. Реду мелека припадао је и Иблис, који је изгубио Божију милост и постао разлог човековог искушења, а касније и његовог пада, чиме је еволуција човекове слободне воље добила свој смисао и значење. Иблис је Божију милост и своје место изгубио због одбијања да се поклони Адему.

 

Положај човека

 

Човек се у Кур’ану помиње као „Божији халифа, намесник на Земљи, онај који је прихватио ношење Божијег аманета“, и биће које поседује посебну племенитост.

 

У Часном Кур’ану описан је почетак историје човека кроз причу о његовом паду на Земљу, односно изгнанству из раја. Његово стварање је описано тако што је човек током материјалних промена и физиолошких трансформација стигао на ступањ када је у њега удахнут Божији дух и када је доживео друго рођење (22:5), и током свог природног развоја остварио огроман напредак да би постао узвишено биће, коме су чак и мелеци били дужни да се поклоне (38:73) и постану му покорне духовне снаге. Забрањено дрво из раја, према исламском учењу, није било дрво знања и спознаје, већ симбол користи и уживања које треба ставити под контролу. Такође, људска непокорност представља симбол слободне воље која му је додељена. Један од узрока супериорности човека над мелецима јеста способност стицања знања, која се помиње у причи о Адему када се говори о Божијим именима.

 

И излазак из раја симболизује улазак човека у свет труда, напора и борбе, а еволуција човека и његово усавршавање могући су пролажењем кроз свет „крвопролића и покварености“.

 

У исламу, човек је посматран као биће са слободном вољом, разумом и осећањем за одговорност. Супротно гледишту неких хришћанских мислилаца, попут светог Аугустина, на пример, по коме се човекова природа услед прагреха преобразила, човек, сагласно исламском учењу поседује чисту и богомдану природу, која је склона тражењу Творца и истине, и која жуди за лепим, и коју је Бог одредио још првог дана, самим чином стварања, тако да је одступање од човекове чисте и исконске природе (фетрат) резултат утицаја разних спољашњих фактора. Због тога Кур’ан и помиње да се Бог обратио људима и пре њиховог стварења питањем: „Зар ја нисам господар ваш“, када је људски род (Бани Адам) једногласно одговорио „Јеси, сведочимо“ (7:172) У овом тајанственом објашњењу крије се друго тумачење човекове богомдане природе која је окренута Богу. Дакле, човек у исламу је у суштинском смислу чисто и лепо биће, а не испрљано и ружно. Међутим, потребно је рећи да иако ислам не прихвата првобитни грех човека, он не негира његов пад из стања првобитног савршенства у свет земаљског постојања. Према исламу, заборављање и немар према Богу представља велики грех, а живот на овом свету и претерано везивање за њега је увод за тај заборав. Гледано у овом светлу, најважнији посао посланика јесте отклањање заборава и немара. Улога објаве је да подсети човека, посланици су ти који подсећају, док би Кур’ан био Књига подсећања. Навешћемо још неке карактеристике човека које се помињу у Кур’ану.

 

1) Човек је „Божији намесник на Земљи“ (2:30); разлог да човек буде намесник Бога на Земљи јесте у његовој моћи поседовања и промене. Он је у том погледу „најсличнији“ Богу у односу на сва остала створења.

 

2) „Па кад му савршен облик дам и у њ живот удахнем…“ (38:72) Како је човек Божије створење, он жуди за Њим, и све његове склоности и тежње усмерене су ка Богу.

 

3) Човек има усађену чисту природу која је окренута Богу и која тражи свог Творца. (30: 30)

 

4) Човек је прихватио Божији еманет (33:72) еманет који није ништа друго до онај инстинкт, воља, избор и на крају поседовање одговорности.

 

5) Човек је слободно и независно биће, тј. човек је слободан да одабере да ли ће кршити или извршавати Божије наредбе.

 

6) Иако човек има богомдану и чисту природу, у њему постоје и негативне особине као што су похлепа, тежња за претераним нагомилавањем добара, изопаченост, проливање крви, побуна и непослушност, што га чини бићем са две димензије и бићем које бира и одлучује. (70:19-35); (11:9-11)

 

7) Суштина човека није предодређена на начин да се ни по коју цену не може променити, већ, за разлику од тога, кључеви његове среће односно несреће налазе се у његовим рукама. Ислам ни по коју цену не прихвата супериорност суштине над егзистенцијом која за собом повлачи принуду и негирање воље.

 

8) Спасење је крајњи циљ целокупног човековог труда и настојања (87:14), које се огледа у самоизградњи, усклађивању сопствених инстинката (59:9), добрим делима и богобојазности.

 

Кур'ан

 

Часни Кур'ан је света, објављена и небеска књига и као таква она представља последњу и савршену божанску објаву људима. Муслимани јој поклањају пажњу због које је она постала привилегована у односу на остале небеске књиге.

 

1) Објава Кур’ана сматра се последњом Божијом објавом и као таква мора садржати најкомплетнији програм за упуту човека.

 

2) Поред тога што носи вечну поруку, Кур’ан представља и трајно чудо (муџиза) Посланика ислама с.а.в.а., чудо с којим се у погледу садржаја, форме, доносиоца или начина објављивања не може упоредити ниједно људско дело.

 

3) Међу муслиманима садржај и форма Кур’ана (реченице, слова и композиција) сматра се датим од Бога и светим текстом у коме нема места никаквој људској умешаности.

 

4) Што се тиче аутентичности ове књиге међу муслиманима не постоје никаква разилажења. Без обзира на разилажења између теолошких, правних и тефсирских школа, муслимани су јединствени у томе да је ова књига оно што је објављено Посланику, и да у њој није било никакве измене нити манипулације. Муслимани поседују истоветан текст, у коме никаквих противуречности.

 

5) За разлику од осталих светих књига приповедање Кур’ана је веома јасно и прецизно, а што се тиче хронологије првог и последњег објављеног ајета, поводу и месту њихове објаве, он следи континуитет и не одступа од прецизности.

 

Објава Кур’ана трајала је 23 године колико је трајала и Посланикова с.а.в.а. мисија. Прво су објављени почетни ајети суре „‘Алак“ (Угрушак), који су Посланику с.а.в.а. дошли када му је било 40 година на планини Џабалу-нур посредством Џибрила. Завршни ајети исте суре објављени су у Посланиковој с.а.в.а. 63 години непосредно пред његову смрт. Посланику су у овом периоду објављивани ајети у различитим приликама и околностима, и он их је преносио док је пешачио, јахао или разговарао са људима, које су његови другови одмах учили напамет.

 

Након Посланикове с.а.в.а. смрти, услед многобројних ратних окршаја и природних догађаја, знатно се смањио број људи који су знали Кур'ан напамет (хафиз), и муслимани су осећали да ће пре или касније његов текст морати да сакупе у облику књиге. Оно што је од текста Кур'ана било забележено посредством писара објаве и других савременика епохе, а посебно Али ибн Абу Талиба и Зејда ибн Сабита у време Посланиковог живота с.а.в.а., и касније у време Ебу Бекра, састављено је у целину. Напослетку је по наређењу трећег халифе Османа састављен комплетан текст и према инструкцијама Посланика с.а.в.а. подељен у 114 поглавља. Финални рукопис је затим умножен и послат на четири стране новоуспостављеног исламског царства. Све копије настале су из овог примерка, тако да не постоји два различита текста Књиге. Овај текст се назива „Ал-Кур'ан“, (оно што је за читање или рецитовање), и „Ал-Фуркан“ (онај који одваја истину од лажи), „Китаб“ (Књига која је извор свих небеских књига), „Ал-Хода“ (упута), „Ал-Хикмат“ (мудрост).

 

6) Кур'ан је Божији говор. Према једном тумачењу, он је најсавршенија манифестација Божије речи људима. Ова реч је у току временског периода од 23 године објављена Божијем Посланику с.а.в.а. приликом чега није било никакве промене или манипулације. Кур'ан је подељен на 30 делова (џуз), 114 поглавља (сура) и има 6.232 ајета. Пошто је реч Аллах која означава бога присутна кроз цео текст Кур'ана, сви ајети треба да се протумаче и објасне у оквиру једне неодвојиве целине.

 

Приликом састављања текста ајети нису разврстани према хронологији свог објављивања, већ према дужини, од „Бекаре“, суре која има 286 ајета, до последње „Ан-Нас“ са само четири ајета. Суре објављене у Меки и Медини су међусобно измешане.

 

О било чему да Бог говори у Кур’ану, Он упућује човека на непосредан однос с Њим и Своје присуство. Оно што Бог највише истиче у Кур'ану јесте вођење човека према крајњем циљу односно Вољеном, а замишљање Његове Величанствености, пут којим се стиже до Њега и препознавање постојећих препрека налазе се на том путу.

 

Према једном тумачењу Кур'ан је љупка и драга „Реч Божија“ која сваку појаву коју излаже човеку даје као оправдање и средство за спознају Бога и вођење човека ка Њему.

 

Садржај кур'анских упута је многострук и задивљујуће разноврстан, међутим, стожер који их све обједињује темељи се на принципу вођења према Богу. Навешћемо и остале кључне принципе куранских упута.

 

Верске упуте

 

Важна тачка која се помиње језиком Кур'ана у расправама као што су настанак и крај постојања, његови ступњеви (најсублимнији ступањ са својим карактеристикама) суштина материјалног света, однос Бога са светом, суштина човека, однос човека с Богом, објава, мелеци и џини, јесте то што Кур'ан ове теме никад не помиње одвојено и изоловано, нити се човеку обраћа језиком филозофа, већ то увек чини непосредно, дирљивим и инспиративним тоном. Због тога, сви који слушају његове ајете примају ове истине према властитим способностима и користе их у својим животима.

 

Наглашавајући чињенице везане за скривене нивое постојања (Бог, мелеци, џини) Кур'ан не запоставља ни свет природе и материје, већ у многим примерима инсистирајући на природним феноменима као Божијим знацима, ајетима, Он позива човека да детаљно проучи феномене из света природе као што су ветар, киша, буђење природе, ноћ и дан.

 

Моралне упуте

 

Кур’ан није књига која само даје обавештења о ономе што постоји, он у исто време садржи јасне и поуздане наредбе у вези тога шта би требало, односно не би требало радити. Осим спознаје Бога, Кур’ан дефинише и пут стизања до Њега и начин да Му се човек приближи. Кур’ан даје образац идеалног човека, и открива начин како да се до њега стигне, помињући препреке које стоје на том путу. Неке од тих одредби повезане су са вољним и унутрашњим радњама човека, које се друкчије називају ахлак (морал), док се друге односе на вољне и спољашње радње које генеришу шеријат. Кур’ан не указује само на посебне и познате пороке као што су крађа, убиство, блуд и одавање опојним пићима, он даје и опште стандарде за одвајање добра од зла и говори о нужности усклађивања живота са жељама Бога. Можда је најпоузданији израз Кур’ана у том погледу таква, која се схвата као богобојазност и испољавање осећања стропоштовање према Богу и манифестује у животима, поступцима и понашању људи.

 

Историјске упуте

 

У Часном Кур’ану се на доста места помињу догађаји из историје. У њима се говори о првом човеку Адему и његовом паду на земљу, размоилажењу његових потомака и убиству Кабила (Каин), па до оних који обухватају живот Посланика ислама с.а.в.а. У Кур'ану се помињу многи претходни посланици чија се имена налазе у Старом и Новом завету, иако је могуће да је понегде речено нешто што је међусобно различито. Најважнији посланици јудаизма и хришћанства, осносно Ибрахим (Аврам), Муса (Мојсије) и Иса (Исус) помињу се са великим уважавањем. Захваљујући средишњем месту које неке историјске приче заузимају у Кур'ану њима је посвећена цело поглавље, као што је жртвовање Исмаила, прича о Јусуфу, рођењу Исаа и животу његове мајке Мерјем (Марија).

 

Циљ Кур'ана у преношењу догађаја свете историје и помињања историјских догађаја, дијалога, љубави и мржње, није само да извести о прошлости, већ настоји да оцрта духовно стање и околности човека у његовом путу ка Богу. Језик који употребљава је приповедачки и привлачан који покреће и води човека ка моралном и духовном обрасцу.

 

Објава Кур'ана као светог текста утицала је појаву многих такозваних тефсирских и кур'анских наука. Појавиле су се такве научне дисциплине које се баве памћењем кур'анског текста (хефз), правилним читањем (кира'ет), начином објаве и њеним сакупљањем, општим условима који су постојали у време његовог објављивања, етимологијом специфичних кур'анских речи и израза, наука о укинутим (насех), укидајућим (мансух), сличним (муташабех) и чврстим (мухкам) ајетима, као и многе друге дисциплине.

 

Најзначајнија од свих ових наука је тефсир - тумачење и објашњење кур'анског текста, која се од почетка објављивања па све до садашњег времена налази у стању развоја и еволуције. Један од основних задатака Посланика ислама с.а.в.а., поред преношења објаве било је и тумачење и анализа њеног садржаја и настојање да се она као таква утемељи код људи. Први усмени тефсири јавили су се за живота Посланика с.а.в.а., да би се касније то наставило и у време имама Али ибн Абу Талиба а.с.. У збирци Алијевих говора и казивања Нехџул Белага, наилазимо на бројне примере егзотеричког и езотеричког тумачења Кур'ана.

 

У току историје тумачења Кур'ана појавио се широк и разноврстан спектар коментатора од којих су се неки бавили објашњењем искључиво књижевних аспеката текста, као што је случај са Замахшеријевим тефсиром Кашшаф, а други историјском, као Табари, док су неки, опет, пришли теолошкој страни проблема као што је Фахруддин Рази аутор Тефсир Кабир, или филозофском тумачењу као Мула Садра, гностичком и унутрашњем као Ибн Араби, Хаџе Абдуллах Енсари, научном, политичком или друштвеном тумачењу као што је случај са коментаром Тантавија и Сејида Кутба, или Ал-Мизаном великог коментатора Табатабаија.

 

Свака генерација муслимана писала је тефсире сагласно потребама, проблемима и интелектуалној ситуацији која је доминирала у одређеној епохи, како би уз помоћ мудрости коју проноси Кур'ан разјаснила оно што је у тим условима и посебним околностима неопходно за живот те генерације.

 

Оно што данас привлачи пажњу оних који споља посматрају развојни ток у тумачењу Кур'ана, јесте тајна промене ставова коментатора током историје. Због чега они прилазе тумачењу? Како да се дође до жељеног циља? Постоји ли финално и комплетно тумачење? Постоји ли неки јасан и непобитан доказ за одвајање тачног од нетачног тефсира? Да ли се у све то умешало прошло сазнање, ранија очекивања и тежње? Ако јесте, како се може овим тефсирима загарантовати тачност и егзактност?

 

Послаников с.а.в.а. сунет и хадис

 

Иако се у исламској мисли Посланик с.а.в.а. не сматра „инкарнацијом Бога“ и непрестано наглашава то да је он послан од Бога и људско биће попут других, он се, захваљујући месту које има код Бога и терету посланства назива савршеним човеком, најпотпунијим и најплеменитијим од свих створења. Он је Божији одабраник и најближи Богу од свих бића. У њему су се манифестовале све врлине и похвалне особине, и он представља симбол и отелотворење поруке за коју се борио. Он је „савршени човек“ (инсан-е камел), и у Кур'ану се помиње као „диван узор за онога ко се нада Аллаховој милости“ (33:21).

 

Часни Посланик је према људима био пажљив, пун поверења и љубави, чиме је освајао људска срца, због чега се његово морално и верско учење убрзо проширило Арапским полуострвом. Говорио је да од служења народу нема важнијег богоштовља. Он се због свог богослужења (ибадет) и добрих дела није никада издизао изнад обичног света, нити се штедео у њиховом упућивању. Због својих високих моралних вредности, муслимани су према њему као узору врлине и савршенства и људском бићу које је најближе Богу, осећали љубав и поштовање и били му понизни.

 

То је узроковало да љубав према Посланику заузме централно место у исламским списима, срцу исламског учења и животима муслимана. Ова љубав према Посланику с.а.в.а. је извор беспоговорног слеђења његовог модела понашања, речи и дела. Бележење, записивање и анализа свих Посланикових поступака, а посебно у време његове посланичке мисије која је обухватила период од 23 године, био је плод тог интересовања и лојалности према Посланику све до данас. Почев од првог века хиџре, па све до данас, посао исламских учењака и мисилаца било је записивање Посланикове биографије (сире ан-наби). Његове речи и казивања сакупљене су и забележене у сунитским збиркама хадиса, познатим као „Сахих“, и у шиитским изворима.

 

Упознавање Посланикових речи и дела, и уопште поступака, помоћи ће нам да схватимо његов начин живота као узор и образац, али га треба упознати и због схватања и тумачења Божијих речи, Кур'ана, који је објављен Посланику, који је најбоље могао да објасни њене циљеве значења. Због тога, Посланикове речи о кур'анским ајетима представљају главни извор за тумачење објаве, којих су се тумачи Кур'ана у својим настојањима да протумаче и разјасне кур'ански текст беспоговорно придржавали.

 

 

Посланик ислама

 

Часни Посланик ислама, Мухамед с.а.в.а. је рођен у аристократској арапској породици у граду Меки и у раном детињству остао без оба родитеља. Одгајили су га и подигли деда и стриц. Од ране младости испољавао је моралне врлине због чега је у својој средини постао познат као „Емин“ или поштен. Према људима је испољавао благу нарав, истинољубивост и меко срце, због чега су га сви волели. На почетку је зарађивао тако што је чувао овце курејшијских богаташа, а касније је водио трговачке послове меканске богаташице Хатиџе, која је касније постала његова супруга. Часни Посланик ислама с.а.в.а. је имао 25 година када је оженио Хатиџу, која је све до своје смрти остала његова једина супруга. Хатиџа је поднела велике жртве за Посланика, у томе се није ни најмање штедела и за њега је потрошила своју целокупну имовину.

 

Када је Мухамеду било четрдесет година, једног дана у пећини надомак Меке, утонуо у медитацију и размишљање, добио је објаву о томе да је одређен за Божијег посланика. Тада му се по први пут објавио мелек Џибрил, један од Богу најближих мелека, и научио га првим ајетима суре „Алак“ који су означили почетак нове божанске објаве.

 

Тиме је почела нова фаза у Посланиковом с.а.в.а. животу која је обуватила период посланства и посланичке мисије. Период преношења Божијих речи народу Меке трајао је дванаест година, речи које су наглашавале учење о Божијем јединству и одбацивале сваки облик многобоштва, и посветиле се немилосрдној борби против политичких, економских и неправедних и нехуманих околности које су доминирале у друштву. Најтежи део Посланиковог живота био је период борбе у Меки. У тим данима, Посланик је био извргнут најгорим условима и разним врстама увреда и нехуманог понижења. Период потпуне изолације у долини Абу Талиба представља најтежи период за време Посланиковог живота у Меки. У том периоду, Посланик је ширио поруку тевхида и језиком Кур'ана се борио против многобоштва, успевши да створи једну врсту покрета за одбрану монотеизма и васпита неколицину својих другова. Овај период се може назвати периодом илегалне борбе, тајног позивања у веру и обуке.

 

Када се број муслимана повећао, ова група је прерасла у један де фацто опасан и моћан покрет по меканске властодршце. Курејшијски великаши који су у њему препознали опасност по своје интересе, прво су настојали да придобију Посланика, и чак му предложили место лидера у клану Курејш, што је он одбио. Затим су испланирали атентат који је требало да се изведе по ноћи. Посланик је по наредби Узвишеног Аллаха напустио Мекку, и под плаштом ноћи у пратњи Ебу Бекра се упутио ка Медини, а у његовом лежају заноћио Али ибн Абу Талиб.

 

Посланик с.а.в.а. и Ебу Бекр су провели три ноћи у пећини на чијем улазу је паук исплео мрежу, да би касније кренули ка Јасребу, граду који је после његовог доласка постао познат као Медина, односно град Божијег посланика. Прво што је Посланик урадио у Медини била је изградња џамије која до данас носи име Посланикове џамија. Затим се посветио сакупљању основних прописа за праведан живот и успостављању заједнице на основама реда и безбедности, правде и слободе, да би утемељио прву муслиманску заједницу у Медини. За једанаест година колико је трајала његова власт у Медини, Посланик је учествовао у бројним биткама које су муслимани водили против многобожаца из редова Курејшија, лицемера, побуњеника и Јевреја који са њим нису склопили мировни споразум. У том периоду је објављен велики број кур'анских ајета. Поред тога што је преносио ајете Посланик с.а.в.а. је обављао и дужност судије, заповедника исламске армије и предводио исламску заједницу. Он је из Медине проширио ислам на подручје читавог Арапског полуострва, да би се годину пре упокојења победоносно вратио у Меку. Вративши се у родни град, Посланик није био заборавио на горки период који је провео у њему, све патње, сплетке и борбе после исељења.

 

У Меку је умарширао на врхунцу моћи и прогласио општу амнестију за све оне који су му се раније супротостављали, и тиме показао да је истински посланик милости не само у време када је сам, а број његових помагача незнатан, већ и када се налазио на врунцу славе и моћи. То је била иста она милост која је уз Посланикову толеранцију на Арапско полуострво поново вратила мир, спокојство и јединство.

 
 
Ислам