Ислам као религија

 

Према Часном Кур'ану, ислам је веродостојна и исконска вера. „Вера код Бога је - ислам“. Као што смо раније поменули, ислам се у Кур'ану помиње као непрекидни ток у историји упућивања људи, а Часни Кур'ан неке раније посланике назива „муслиманима“. „Ибрахим није био ни Јевреј ни хришћанин, већ прави верник...“ (Али 'Имран, 67)

 

Израз „вера“ (дин) по мишљењу лингвиста настао је од корена „аддаин“ који означава дуг и позајмицу. У том смислу „дин“ је једна врста отплате нашег дуга Богу који обухвата читав наш живот, јер ми нисмо због овог или оног дара дужници Богу, већ што смо суштином нашег постојања, као уосталом, и све што постоји на свету, везани и зависимо од Узвишеног Бога.

 

Значајно место ислам даје веровању да људи не поседују ништа, да су у правом смислу речи сиромаси, а да је Бог изобиље свега у најпотпунијем значењу. Кур'ан експлицитно износи ову чињеницу: „О људи, ви сте сиромаси, ви требате Бога, а Бог је независан и хвале достојан.“ (Створитељ, 15)

 

Према томе, ми читавим бићем припадамо Богу и Његови смо дужници, а верске истине су чврсто повезане са овом припадношћу. Будући да и ми и све остало припада Богу, истинском Господару, ми не можемо према својој вољи и прохтевима да стичемо и поседујемо, већ је вера та, односно пут који нам се кроз њу указује (посредством шеријата или морала) која одређује начин односа човека према другима, себи и Богу.

 

На овим онтолошким основама стичу се услови за ступање религије у друштвени и индивидуални живот људи. Верујући је онај човек који се осећа као дужник Богу и који у свему зависи од Њега. Пошто своје постојање, снагу, лепоту и знање дугује Богу, тако ће и начин како да их употреби и њима располаже узети од њиховог правог власника, читав свој живот и понашање ускладити с вером.

 

Према исламском расуђивању, вера није једна од многобројних активности човека, попут политике, контемплације, уметности и друштвеног ангажмана, већ је слична духу који се удахне у тело мртвог човека и у његов живот уноси смисао, наду, спокојство и радост.

 

„О верници, одазовите се Богу и Посланику кад од вас затражи да чините оно што ће вам живот осигурати; и нека знате да се Бог уплиће између човека и срца његова, и да ћете се сви пред Њим сакупити.“ (Ал-Анфал,24)

 

Вера обухвата све аспекте човекове егзистенције и његово целокупно понашање - јавно, тајно, друштвено и индивидуално, па чак и његовој смрти даје смисао.

 

Индивидуални аспекти ислама

 

Индивидуални акпекти вере односе се на „унутрашњу и скривену везу човека с Богом“. Бог којег представља ислам је Бог који има блиске и уске везе с човеком, који с њим разговара, чује његов глас и испуњава његову молбу. Без обзира на то што таквог Бога од човека и осталих бића у егзистенцијалном погледу одваја безгранични простор, у духовном погледу Он је човеку „ближи од његове вратне вене.“

 

Најважнија брига верујућег човека и његов главни и крајњи циљ јесте начин односа с Богом, стизање до Њега и постизање Његовог задовољства. Велики део исламских упута објашњава овај аспекта верског живота који обухвата све обреде: дову (мољење), намаз (прописана дневна молитва), зикр (сећање на Бога), пост, ходочашће и друго.

 

Друштвени аспекти ислама

 

Ислам представља комплетан религијски систем који се на уравнотежен начин бави политичким, друштвеним и економским аспектима човековог живота и у коме, супротно неким верама и гностичким учењима, вера није ограничена на искључиво личну и унутрашњу димензију живота. У прошлости је било настојања да се ислам прикаже као вера која се бави искључиво духовношћу и унутрашњим стањем човека. Међутим, садржај и свеобухватност учења Кур'ана и Посланикове праксе у односу на социјална питања с једне, и живота и понашање Посланика и његових другова с друге стране, одувек је спречавало прихватање таквог изналажења решења у односу на ислам.

 

У исламу, овај и будући живот, овосветско и оносветско, веровање и дела, срећа и благостање нису одвојени, већ међусобно повезани. Друштвена учења ислама с пажњом се односе према свим аспектима социјалног живота - породици и исламској заједници (умет), унутрашњим релацијама исламског друштва, односима тог друштва са осталим народима и државама, односу човека према животињама и свом окружењу. За сваки наведени пример у погледу који има утицаја на човекову срећу и благостање ислам поседује посебан план, програм и упуту.

 

Ниједан однос између чланова друштва у исламу није неважан. Сви односи између чланова заједнице, као што је однос појединца према родитељима, брату, сестри, детету, човеку и суседу, или однос између учитеља и ученика, осталих муслимана, затим муслимана према немуслиманима поседују верски значај. Што се тиче питања дужности, одговорности и личних права, врсте акције и реакције верника у исламском друштву, постоје многа правна и етичка учења. Кур'ан и Посланикова пракса дају јасна и недвосмислена правила чак и о односима према немуслиманима који желе да живе у исламском свету, очувају властита уверења и уживају у безбедности, миру и осталим правима исламског друштва.

 

Економска учења

 

Економија и начин уређивања економских односа у друштву је важан и темељан аспект живота сваког друштва. Слично другим хуманистичким учењима, ислам не утемељује економију и економске односе на култури, етици и спекулацији, већ их сматра важним и темељним аспектима живота и узроке великог броја недостатака у друштву, понашању и култури људи, види у непоштеној и неадекватној економији. Ајети Часног Кур'ана и традиција Божијег посланика с.а.в.а. поклањају значајну пажња штетним последицама сиромаштва и немаштине и постојању оштрих класних разлика у моралу, вери и култури исламске заједнице.

 

Речи „онај ко је без животних средстава нема ни вере“ прихваћене су као принцип у правцу испуњења друштвене правде у исламу. Према овом принципу, све док човек не подмири своје основне потребе које се састоје од исхране, одевања, становања и испуњења телесних потреба, и у том смислу стекне одређени мир и спокојство, не може се посветити вишим, потребама духовног реда. Због тога, причати о Богу, вери, духовности, љубави и слободи са сиромахом и несрећником без одеће и крова над главом је узалудан и непоштен посао.

 

У исламским списима помињу се многе упуте о трговини, стицању и расподели богатства, видовима пореза, завештању, конфликту између економије и сиромаштва у исламском друштву, забрани камате, личној својини и добрима, условима и границама везаним за њу. Велики број ових упута била су усвојена међу муслимана током векова и различитих периода као правни закони, или правила економског морала, или као темељи и принципи економског система исламског друштва.

 

Други важан део економских учења у исламу односи се на политичко-безбедоносни живот исламског друштва. Суштина исламског учења о безбедности јесте одбрана исламских територија. Већина исламских интелектуалаца сматрају да џихад (свети рат) који се помиње у Кур’ану и предању има одбрамбени карактер. Хумано поступање према непријатељу, ратним заробљеницима, одсуство убијања недужних људи у ратним окршајима, спада у ствари којима се ислам с правом поноси.

  

Политичка права

 

Ислам износи јасна и јединствена учења о политичким правима и дужностима чланова исламског друштва. Ту спада објашњење високих циљева исламске власти (остварење правде у друштву, слободе, стремљење ка Богу), услови неопходни за владаре и функционере исламске заједнице (богобојазност, аскетизам, поштовање договора, предвођење, ученост) објашњење права и дужности људи према власти и власти према народу, право на изражавање протеста, критика и упућивање добронамерних сугестија владару и слично овоме. Овде је потребно објаснити неке тачке.

 

1) иако се главни циљ власти у исламу дефинише као „кретање ка Богу“ и приближавање Њему, у то се убраја и стварање релативног благостања и правде, слободе и сигурности и друге ствари сличне овима се такође убрајају у задатке исламске власти. Ово су узвишени циљеви за чије је остварење неопходно изградити слободно, сигурно и уређено друштво.

 

2) већина исламских упута односи се на услове који се односе на владара и њихова права и дужности према људима, односно народа према владарима, а не на облик власти.

 

3) у исламу се под владавином вере подразумева власт која се не супротставља принципима и вредностима, и која се, у оквиру тих принципа креће ка узвишеним циљевима. Верски карактер власти неизбежно подразумева директно узимање свих политичких и државничких послова из верских списа, без избегавања разума, науке и колективног искуства.

 

4) у исламском предању права и дужности се скоро увек помињу заједно. Сагласно томе, људи поседују право да изаберу представнике власти од највишег до најнижег ранга, право да критикују, саветују и учествују у одређивању, и слична права која су званично призната.

 

5) циљ власти у исламу је развој и слободно и свесно усавршавање човека. У сврху остварења ових циљева исламска власт је дужна да обезбеди услове за слободу мишљења и веровања. Због тога је у исламском друштву званично признато мноштво политичких, економских, филозофских, па чак и верских идеја, а постојање овог плуралитета идеја и научног дијалога између њихових твораца ствара услове за развој, усавршавање и уздигнуће муслимана.

 
 
Ислам