Аспекти ислама

 

Шеријат (верозакон)

 

Ислам обухвата различите врсте учења - правна, гностичка, филозофска, етичка и историјска. Скуп канонских закона ислама назива се шеријат. У техничком значењу, под шеријатом подразумевамо све божанске одредбе (наредбе и забране) које се односе на вољне поступке човека. У том погледу, ове наредбе представљају Божију вољу као упуту за начин човековог живота на овом свету. За муслимане, поштовање ових наредби и забрана осигурава срећу и успех на оба света.

 

Шеријатске наредбе се баве свим вољним поступцима муслимана у различитим околностима. Муслимани сматрају да не постоји ниједан индивидуални или друштвени чин који није обухваћен овим наредбама. Друкчије речено, они верују да се сви аспекти људског живота могу организовати, уредити и посветити ако се људи повинују шеријату. Наравно, слеђење шеријата и стицање Божијег задовољства, поступање према Његовој вољи, само је почетак пута. То значи да муслиман може прећи шеријат и отиснути се на духовно и унутрашње путовање (тарикат) да би стигао до истине (хакикат).

 

Када би исламску традицију схватили као круг који има свој обим, онда би шеријат одговарао његовом обиму, односно границама које се не могу прекршити, тарикат радијусу који спаја различите тачке са центром, док би хакикат одговарао средишту, односно центру круга који је једнако удаљен од свих тачки на периферији.

 

Шеријат (изведеница из арапске основе шар' што значи пут, начин) представља пут и смер којим сваки муслиман треба да се креће током целог живота да би стигао до среће. У том смислу шеријат даје путоказ за све радње и делатности човека за његову комуникацију с Богом, другим људима и природом, на путу ка достизању успеха и среће. Шеријатска правила се обично деле у две основне групе:

 

1) Ибадет (богоштовље), у који спадају дужности које се тичу поступака богослужења и обреда, тј. оног што је обавезно (ваџиб) и препоручено (мустехаб), попут молитве (салат), поста (саум) и давања милостиње (зекат).

 

2) Муамелат или трансакције у законским и цивилним пословима које обухвата све врсте политичких, економским и друштвених споразума.

 

Слеђење шеријата, наравно, није противно слободи, будући да је само део шеријатских прописа обавезан. Велики део онога што људи раде спада у категорију дозвољеног. Код неких дозвољених дела, два или више могу бити за Бога прихватљива, док за нека друга Бог није издао јасно наређење, већ се уздржао од тога, остављајући одлуку разуму и искуству самог човека. У границама дозвољеног простора човек има право да маневрише користећи властиту мудрост и знање.

 

Поред тога што шеријат поставља границе и правила, он даје човеку слободу избора која се темељи на условима и околностима. Ради упоређења, могуће је имати различите врсте исте игре које се не сукобљавају са правилима саме игре. На тај начин, поштовањем правила и непрелажењем граница, људи могу да живе на различите начине који се не супротстављају исламским начелима. Да би се неко дело сматрала религиозним, она мора бити усаглашено са правилима и одредбама, међутим, у зависности од ситуације и околности, једно дело је могуће обавити на више различитих начина без кршења правила и одредби.

 

Сагласно предању које гласи „Оно што је Посланик одредио као халал (дозвољено) или харам (забрањено) остаје тако до судњег дана“ муслимани верују да су принципи и правила шеријата непроменљиви и вечни. Општи принципи и прописи дати су у Часном Кур'ану. Уколико искрсне неко ново питање и ситуација, тада учењаци коју су упућени у верска и световна питања дају мишљење у светлу Посланикове традиције и (према шиитском уверењу) сагласно пракси безгрешних имама, узимајући у обзир главне принципе. Ова врста закључивања се зове иџтихад, што дословно значи „настојање да се дође до циља“. Да би размотрили ситуацију и околности муслимански учењаци се с једне стране ослањају на разум и мудрост, а с друге на Посланикову традицију, која је најбољи тумач кур'анског текста. Због своје важности Посланикова традиција представља други извор ислама, одмах иза Часног Кур'ана.

 

Утемељивач шиитске правне школе, и заправо, први велики учитељ шеријата, био је имам Џафер Садик а.с. из чистог потомства Божијег посланика с.а.в.а. и учитељ имама Абу Ханифе који је живео у другом веку хиџре. Иран, Ирак и Либан настањени су шиитском популацијом и у њима се следи џаферијска правна школа (мезхеб). После њега у сунитском исламу појавила су се четири правне школе:

 

1) Маликитиски, који у већини следе муслимани северне и западне Африке;

 

2) Ханбелијски, чији је оснивач имам Ахмед ибн Ханбел и који следи велики број муслимана Сирије и Арабије;

 

3) Шафијски, који највећим делом следе муслимани Египта и југоисточне Азије;

 

4) Ханефијски, који се приписује имаму Абу Ханифи, ученику имама Џафера Садика, који следе муслимани Турске и Индијског потконтинента.

 

Као што смо већ рекли, шеријат се дели на ибадет, или богоштовље и муамелат, односно пословање.

 

Ибадет регулише однос човека према Богу и бави се обавезама, дужностима и условима који треба да се испоштују приликом обављања ибадета. Муамелат, с друге стране, се бави друштвеним релацијама између људи и прописима који владају у друштву и околностима приликом разних трансакција и склапања споразума са шеријатског аспекта.

 

Најважнија дела ибадета у исламу су намаз, пост, хаџџ, зекат и џихад. Фикхска дела, која се данас штампају као практични приручници за обављање ибадета, садрже поглавља о намазу као основном стубу вере. Намаз и околности везани за његово обављање је највише обрађивана тема у исламу и целокупној исламској традицији, јер се каже „Сва дела верника су прихваћена, ако његов намаз буде прихваћен“.

 

Што се тиче саме технике обављања намаза и других појединости, постоје незнатне разлике између правних школа у исламу. Поред пет дневних намаза који се клањају у току једног дана и састоје од 17 реката, постоје и други посебни намази, као што је џума или намаз петком, затим намаз који се клања на дан курбанског и рамазанског Бајрама (фитр), намаз знака (ајет) који се клања у посебним и тешким околностима као што су природни феномени (помрачење Сунца или месеца, земљотрес, поплава и слично).

 

Пост у месецу рамазану је тема коју исламска правна литература обрађује одмах после намаза. Муслимани целог света посте у току овог светог месеца. Пост је чин ибадета у коме се муслимани ради приближавања Богу и савладавања страсти, од зоре до заласка Сунца уздржавају јела, пића и других радњи. У фикхским делима детаљно су објашњени уводни поступци и услови везани за пост, време његовог почетка и прекида, ствари које кваре и прекидају пост, затим правила која се односе на пост болесника или путника.

 

Најважније у вези поста је да се муслиман који пости читав месец не одриче само јела и пића, већ и греха који се може учинити очима, ушима и језиком. Или другим речима, муслиман у току дана треба да пости целим бићем и свим његовим органима како би у Ноћи одлуке (лејлетул кадр) ступио у скрушени дијалог са својим Господарем и одредио сопствену судбину.

 

Сваке године муслимани се окупљају поред Ка'бе, Божије куће, где обављају велики ибадет, ибрахимовски хаџџ. Велики део шеријатских књига бави се обредима ове свете дужности. Један од услова за одлазак на ходочашће је поседовање материјалних средстава неопходних за његово обављање. Хаџџ је обавеза за свакога ко је у преиоду од једне године, поред трошкова самог путовања обезбедио неопходна средства за живот. У фикхским делима објашњени су детаљи везани за сам обред хаџџа - начин обилажења Ка'бе, стајање на Арефату и трчање између Сафе и Мерве.

 

Духовни пут (тарикат)

 

Ислам није беживотна вера која се састоји од сувопарних законских прописа и обавеза, већ обухвата и више, духовне истине, са ступњевима духовног путовања и суптилним гностичким садржајима. Може се рећи да спознаја и сведочење Бога, приближавање и молећиво обраћање Њему има темељну улогу у духовној мисли ислама. Унутрашње, езотеричко учење ислама има корене у кур'анским ајетима и пракси Божијег посланика с.а.в.а. и говорима имама његове Чисте породице.

 

Ова димензија ислама је на његовом почетку помињана као „ал тарикат ила Аллах“ (пут ка Богу), да би се у другом веку по хиџри усталио назив „тасавуф“, суфизам, мистицизам. Наравно, духовна димензија ислама не може се ограничити на аскетски начин живота или праксу дервиша. То је духовност која се у току свог постојања појављивала у различитим формама. Постоји више начина за полазак на духовно путовања од којих сви воде до Аллаха и који су дозвољени све док не излазе из оквира шеријата. Ово се предлаже у познатом хадису који гласи: „Путева за стизање до Аллаха је онолико колико и људи“.

 

Езотерички аспект ислама се у великој мери очитује у учењу суфија и гностика. Нека од тих основних учења развила су се у идеји о велајету тј. езотеричкој функцији тумачења скривених тајни Часног Кур'ана. Због тога, шиити сматрају да су имами, уопштено, односно имам Али а.с. и имам Садик а.с. посебно, два најзначајнија тумача езотеричких тајни Кур'ана.

 

Езотеричко учење ислама о спознаји Бога, љубави и приближавању Њему кроз обављање шеријатских дужности делује освежавајуће на формални и спољашњи аспект вере и у њега уноси живост и дух.

 

Исламска гноза представља узор и организовани план који одређује ступњеве и кораке за духовно путовање ка Аллаху и препреке на том путу. Исламски гностицизам је с једне стране утемељен у сећању на Бога или зикру, који се састоји од изговарања Божијег имена и размишљања о Њему, и поступању сагласно томе, а с друге у сазнању да се морају обавити одређене психолошке припреме за зикр и духовни пут.

 

Међу Посланиковим делима, оно што је највише привлачило гностике и што су највише ценили је мираџ, Посланиково с.а.в.а. ноћно путовање, које они узимају као образац потпуног духовног пута, до чега може доћи сваки гностик прочишћењем властитог ега. Након Посланикове смрти езотеричка учења ислама пренета су на мању групу његових другова од којих је најученији и наистакнутији био имам Али а.с., Послаников ученик и зет. Али а.с. је посредничка карика која повезује многе секте и суфијске редове са Послаником. Сви суфијски правци настоје да докажу повезаност сопственог реда са Алијем а.с. и да на тај начин, повезивањем са Послаником с.а.в.а. утемеље и докажу истинитост и аутентичност властитог реда. После Алија а.с. неколицина људи као Салман Фарси и Ебу Бекр одиграли су важну улогу у ширењи езотеричких учења ислама и суфијски живот у најранијем периоду. Значајну улогу у васпитању и подизању ученика и настављању суфијског учења у следећој генерацији је имао Хасан Басри.

 

До другог века хиџре присталице тариката, до тада познати као суфије, окупили су се око познатих личности које су третирали као муршиде, односно духовне учитеље. Они су практиковали једноставан и аскетски начин живота и избегавали луксуз Умајадског периода. Аскетски покрети суфија почели су да настају као реакција на луксуз који је обухватио исламско друштво након бројних ратних победа и освајања. Због тога је неприхватљиво исламски гностицизам доводити у везу са мистичким учењима будизма и хиндуизма.

 

Један од најпознатијих суфијских редова који је настао у деветом веку наше ере је ред чији је духовни учитељ био Џунејд Багдади. Око њега су се окупили истакнути следбеници, као што је био Мансур Халаџ, који је због речи „инна ал хак“ (ја сам истина) оптужен за јерес и погубљен.

 

У суфијском огранку Хорасана Бајазид Бастами је окупио велики број следбеника које је упознао са езотеричким учењима ислама. У једанаестом веку Мухамед Абу Хамид Газали је пред ортодоксним познаваоцима права (фукаха) применио логичке аргументе бранећи темеље и принципе суфијског учења. Од једанаестог века па надаље, суфизам је као покрет постао изграђен.

Вековима су суфијски редови пружали муслиманима посебно гледиште о надчулном свету, космологији, мелецима, души и другом свету. Иако су суфије донекле били под утицајем идеја које су преузели из нео-платонизма, хиндуизма, херметицизма, њихово учење се темељи на Кур'ану и идеји Божије Једноће у најчистијем значењу, као и традицијама које су пренете од Посланика с.а.в.а. и Алија а.с.

 

За све суфије, зикр је главно средство за достизање истине. Свака група међутим, поседује соспствену технику придржавања обичаја и обреда, медитације, мољења која се учи под надзором духовног учитеља.

 

Сви суфијски правци наглашавају значај спознаје душе, неговања духовне врлине и уклањања застора који сметају тој спознаји, па се може рећи да се исламски гностицизам састоји од усавршавања унутрашње врлине и скидања вела са душе у циљу јасног сведочења истине. Постоје два услова за прихватљивост духовног учења - да остану у границама шеријата, и да духовни вођа не позива своје ученике и следбенике самом себи. Да би се то избегло, суфијски учитељи треба да следе Послаников с.а.в.а. узор, позивају следбенике Богу и од људи не траже да следе њих. С друге стране, верници стално морају имати на уму да су само Божије слуге и робови који су одговорни само за соспствене поступке за које ће полагати рачун.

  

Шиити и сунити

 

Два водећа и најзначајнија правца у оквиру исламске традиције јесу сунитски и шиитски. Сунити чине већину муслимана и обухватају 87–88 процената укупне муслиманске популације у свету. Сунити се сматрају следбеницима традиције (сунет) Посланика с.а.в.а. и следбеника. Шиити процентуално чине 12–13 одсто муслимана, а своје име (шиија, то јест следбеник) темеље на прихватању водства и слеђењу имама Алија и његових синова након смрти Часног Посланика с.а.в.а.

 

Шиити се деле на дванаестимамите, зејдије и исмаилите. Најбројнији су дванаестоимамитски шиити (итхна ашари) којих има их око сто тридесет милиона и који су најраспрострањеније у Ирану, Ираку, Саудијској Арабији, Афганистану, Азербејџану, Пакистану и Индији.

 

Предмет највећег спорења између шиита и сунита јесте питање наследства Часног Посланика с.а.в.а. које је искрсло убрзо по његовој смрти, када су сунити за његовог наследника већински одабрали Ебу Бекра, за разлику од шиита, који су сматрали да то није политичко питање, и да Послаников с.а.в.а. наследник, осим политичке моћи, мора располагати знањем и посебном врстом праведности и способности исправног тумачења Кур'ана и вере, и духовног упућивања, и да као такав, мора бити одређен од стране Узвишеног Бога. Шиити верују да је Али ибн Абу Талиб а.с. поседовао поменуте одлике и да је био Богом одабран за имама, и да се имамат, односно духовно упућивање и предвођење наставио у континуитету и после његове смрти и трајаће до поновног појављивања Скривеног, дванаестог имама Махдија а.с.

 

Шиити даље сматрају да је смрћу Посланика ислама с.а.в.а. употпуњена Објава и завршен циклус посланства, али да није престала потреба људи за свеобухватном вером са јасним објашњењима, упутама и учењем. Ово указује на потребу за имамом на крају посланичког циклуса. Таква особа која представља савршени узор верских учења и у стању је да истински протумачи и у дело спроведе Кур'ан и верски закон, поседује квалитете учености и духовног упућивања је имам. Њега одређује Узвишени Бог, а духовни ступањ на коме се налази далеко је виши од политичког положаја халифе.

 

Преиначење „имамата“ у „халифат“, по шиитима, била је девијација која је омогућила промену халифата у умајадски наследни султанат.

 

Захваљујући ставу који се односи на Посланиковог с.а.в.а. наследника, теорији о имамату, и то да је политичка моћ безгрешних имама озакоњена од стране Посланика на коју нико други не може да полаже право, и најзад, после догађаја на Кербели и у периоду очекивања Скривеног имама, шиити су, као покрет који увек истиче правду и слободу, устајали против тиранских политичких сила и били покретачи многих револуционарних покрета у историји ислама.

 

У периоду владавине сафавидских краљева, тачније 1501. године шиитски правац је постао званична религија Ирана, када је формирана шиитска власт. Године 1979. Иранци су дали поверење водству имама Хомеинија чиме је утемељена власт на основу шиитских учења.

 

На основу новог ишчитивања ислама и шиизма, Исламска Република Иран је настојала да представи оригинални и аутентични ислам, и свој политичко-филозофски модел учврсти на темељима државности и ислама.

 

Ова власт се темељи на гласовима и вољи народа, и ослањајући се на учења ислама настоји да управља друштвеним пословима. Исламска Република Иран представља велики историјски испит за шиитску мисао у модерном свету. 

 
 
Ислам