Ислам, последња Божија објава људима

 

Ислам је последња објављена божанска порука у ланцу посланства који почиње Адамом, првим Божијим послаником, а завршава се Мухамедом с.а.в.а. последњим веровесником. Као сама срж и суштина свих небеских објава, учење о Божијем јединству (тевхид) у најлепшем облику остварено је у исламској објави којом је употпуњено посланство претходних посланика. Због тога се ислам није никада сматрао одсеченим и издвојеним од вера које су му претходиле, нити их се одрицао и негирао их. У ствари, ислам допуњује, наставља и обнавља учења и доктрине ранијих религија. Због тога, он са потпуним уважавањем помиње претходне веровеснике, и сматра да су они који су уследили потврђивачи претходних веровесника.
 

Према исламу, дин (вера у најопштијем значењу) има корен у природи човека и због тога може на одговарајући начин да задовољи стварне потребе људи. Религија као таква није нешто несуштинско и формално, већ примарни циљ људске егзистенције. Она се у Кур’ану помиње као „чиста вера” (ханиф) „ислам” (предавање Божанској вољи; покоравање) и „урођена природа човека” (фетрат).

 

За разлику од многих религија чију појаву карактерише специфични историјски догађај, веровесник, оснивач, или чак неки одређени народ, ислам је карактеристичан по томе што наглашава најуниверзалније и најфундаменталније монотеистичке принципе.

 

Монотеистичко гледиште религије које представља ислам обухвата целу историју људског рода; по њему, Адам, први веровесник који је донео монотеистичку поруку, био је муслиман у том смислу. Али пошто су људи ову поруку заборавили, искривили или погрешно схватили, Бог је у циљу њене обнове и исправног тумачења слао нови низ веровесника који, иако су донели различите вере, у правом смислу речи су били муслимани. Иако је посланик Ибрахим (Аврам) живео неколико хиљада година пре Посланика ислама, у Часном Кур’ану он се помиње као „човек са чистом вером” (ханиф) и муслиман, желећи да нагласи да веровање у Једног Бога није никаква нова идеја. Она је стара колико и људски род. Дакле, ислам на један начин није потпуно нова религија, већ свеобухватан сет монотеистичких учења и доктрина који открива пут за спас и срећу људског рода.

 

Као технички израз, ислам означава покорност, односно преданост Једном Богу, који је Извор, Циљ, Творац и Одржаватељ свеколиког постојања. Исповедање ислама, има три фазе; почиње вербалним признањем Божијег Јединства и посланства Мухаммедовог с.а.в.а. које гласи: ла илахе илла Аллах, Мухамеден ресулуллах (нема бога сем Једног Бога, Мухамед је Божији посланик), након чега долази схватање срцем које се најзад манифестује у индивидуалним и друштвеним активностима и понашању муслимана, да би се на тај начин усагласило са Божијом Вољом. Ово показује крајњу покорност која се као вечита збиља материјализује у животу, мислима, осећањима и понашању муслимана. „Ислам” као такав подразумева безусловно предавање и покоравања вољи и провиђењу Једног Бога. Суштина и крајња истина ислама крије се у изговарању речи нема бога сем Једног Бога, исказа који има одречни и потврдни вид. Одречни вид одбацује сваку сличност између Бога и свега другога, а потврдни признаје Божију Узвишеност и Једноћу.

 

Ислам је религија која је путем Божанске ревелације објављена веровеснику Мухамеду с.а.в.а. и чији писани облик представља текст Часног Кур'ана. Према Кур’ану, између „религије” (дин) и „ислама“ нема никакве разлике, а сви истинити веровесници убрајају се у муслимане. Религија је схватана на различите начине још од када је први пут објављена и у сваком периоду објављивана је у складу са схватањима онима којима се обраћала и да би пружила одговоре на њихова питања. „Ислам“ као појединачна религија била је последња и савршена реализација божанске религије.

 

Оног који прихвати ислам, Кур'ан назива „му’мин“, односно верник. У исламској литератури, поред ислама у смислу покоравања, често се помиње и израз иман „вера, веровање“, и ихсан „радити добро“. Основни принципи ислама су:

 

а) сведочење (шехадет) Божијег Јединства речима Нема бога сем Једног Бога и Мухамедовог с.а.в.а. посланства изговарањем Мухамед је Божији Посланик;

б) обављање молитве (салат);

ц) пост у месецу рамазану;

д) одлазак на хаџџ, исламско ходочашће (уколико се испуне неопходни услови),

е) плаћање зеката (исламски порез)

ф) џихад, свети рат (углавном одбрамбеног карактера) 

 

Што се тиче израза иман, он је дефинисан у познатом предању Божијег Посланика с.а.в.а. где се подразумева веровање у Бога, посланике, књиге, мелеке (анђеле), проживљење и судњи дан. На почетку другог кур’анског поглавља поменути су услови богобојазности. Ти услови су: веровање у невидљиви свет (гајб), објаву (вахј), веровање у долазак будућег живота, обављање молитве и давање зеката. Побожни (муттагин) су они људи који поседују ове особине.

 

Оно што је вредно пажње је то што према Часном Кур'ану веровање и побожност изискују не само веровање у посланика Мухамеда с.а.в.а. и оно што је објављено њему, већ и веровање у све Божије веровеснике и оно што им је објављено. Дакле, муслиман треба да верује у Бога, прихвати посланство свих Божијих посланика исто као што верује и прихвата посланство посланика ислама, и верује у све Божије књиге на исти начин као што верује у Часни Кур’ан, мелеке и други свет.

 

Ихсан“ је усредсређено обожавања Бога будним срцем, односно постизање стања као да човек види Бога. „Ихсан“ као унутрашња доброта и лепота, је оно што човеку пружа способност да живи у потпуној хармонији са Божијом вољом, да Га обожава, стално има на уму, и да Га се, на највишем ступњу, стално сећа и ни у једном трену не занемари Његово постојање.

  
 
Ислам