Иранска уметност на Коларцу

Историчар уметности, Оливер Томић, у новембру 2009. је одржао серију предавања на Коларчевом народном универзитету у Београду на тему уметност Ирана. Прво предавање (10. новембар) било је посвећено ахеменидској уметности.

Иако сведочанства о култури и уметнички предмети на тлу Ирана сежу у праисторију, овај циклус започиње предавањем о уметности у доба династије Ахеменида () зато што је она изворно иранска и представља почетак процеса развоја једне цивилизације који се одвија до данашњег дана у континуитету. Предвођени Киром Великим, Иранци су на власти сменили Међане и створили царство које је у том тренутку било највеће на планети. Лакоћа тог успеха објашњава се ратном етиком произашлом из зороастристичке вере, коју су Ахемениди усвојили од почетка. Уместо људских жртава, окрутних обичаја сакаћења и убијања заробљеника и уништавања заузетих градова уз општи покољ, што је одликовало претходне, семитске народе (Феничане, Асирце, Вавилонце и Јевреје), Иранци су увели принцип верске толеранције и хуманог опхођења са свима. То су им признавали чак и Грци, са којима су били у непријатељству. Идеја да је свет створио, као добар, један Бог, била је нова, а човек је у том свету добио улогу одлучујућег фактора у борби против зла, за које се слободном вољом определио велики дух Ахриман. Народи који су ушлли у састав Ахеменидског царства живели су у релативном миру и благостању, са обавезом да на Норуз дају „краљу краљева“ годишње дарове. Те свечаности одигравале су се у раскошним палатама, у чијој су изградњи учетсвовали најбољи мајстори и уметници из свих крајева царства, о чему сведоче текст повеље палате у Сузи, као и величанствени остаци престонице Персеполиса, ћија је изградња и доградња трајала вековима. Дуге греде либанских кедрова омогућиле су да стубови (са базама налик на египатске и канелурама налик на грчке) буду изразито високи, витки и размакнути. Склупторална декорација следила је асирску, у иконографији владара и са склоношћу ка бројним детаљима. Ипак, мада је млада династија преузимала од свих народа понешто, споменици који су за Ахемнидима остали одишу складом и величанственошћу. Разарање Персеполиса од стране Александра Великог онемогућава да се наслути сва раскош ахеменидске престонице, јер су у пожару нестала сва дела од драгоцених материјала. За првом иранском династијом остали су и гробови уклесани у стене изнад Персеполиса и у оближњем Накш-е Рустаму, који сведоче о моћи владаара, али и о идеологији заснованој на зороастризму: владар је изасланик бога Ахура Мазде и дужан је да чува своју државу правде и да се стара о њеним становницима. Можда збуњује лакоћа са којом је Александар (и сам изенађен) срушио „Персију“ (како су је Грци звали), али је он Ираном Ахеменида био у тој мери импресиониран да је одлучио да га практично одржи и, под својом влашћу, стопи са грчким светом у једну целину, чиме се отвара период хеленизма у култури и уметности Ирана.

„Уметност парћанског доба“ (17. новембар) била је тема другог предавања.

После смрти Александра Великог, његово царство се распало на неколико држава које су се међусобно бориле за превласт. За уметност на тлу Ирана најзначајнија је држава династије Селеукида, названа тако по њеном оснивачу, некадашњем Александровом војсковођи, Селеуку Никатору. На њеном тлу дошло је прво до снажне хеленизације културе и уметности, а потом мешања претходне, вавилонско-иранске цивилизације са грчком традицијом. На Истоку некадашњег царства Ахеменида настала је, пак, држава Парта или Парћана, индоаријског народа сродног ахеменидским Иранцима. Њихова прва престоница била је Ниса, где је утицај хеленизма још присутан. Временом, међутим, они су потискивали селеукидску државу ка Западу, док нису установили престоницу у Хатри. Занимљиво је да су се током тог процеса Парћани враћали иранској традицији, напуштајући форме хеленистичке уметности и културе, иако су се просторно приближавали Медитерану као изворишту грчке културе. Главни разлог за овај феномен свакако је заузимање територија које су својевремено чиниле средиште ахеменидског царства, што је допринело развоју националне свести. Године XX, селеукидску државу уништио је Рим и тако постао сусед са којим ће парћанско царство, под династијом Арсакида () дуго бити у сукобу. Са друге стране, на Истоку, сусед и ривал Парћанима било је изразито хеленизовано Грчко-Бактријско царство (), којим је у последњој фази завладала будистичка династија Кушан.„Уметност исламског Ирана“.

Треће предавање (24. новембар) било је посвећено уметност парћанског доба.

Арсакиде је сменила на власти династија Сасанида, предвођена Ардеширом И и његовим сином и наследником Шапуром. Од самог почетка, њихова култура и уметност имају изразито иранско обележје. Наиме, Сасаниди су настојали да се представе као обновитељи Ахеменидског царства, а на читаво раздобље Парћана гледали су као на одвећ хеленизовано и не-иранско, што у великој мери није тачно. Градитељске форме из доба Парћана, као што су сводови, куполе и посебно велики ивани, доживљавају прави процват, нарочито при изградњи палата, какве су оне у престоници Ктесифону, Фирузабаду, Сарвистану и др. Значајно обележје су рељефи у стенама на освештаним местима, попут Накш-е Рустама, Сар Месхеда или Тек-е Бостана. На њима су присутне теме тријумфа и лова, али нарочито су упечатљиве инвеституре владара, које крунише божанство Ормузд (Ахура Мазда). У складу са повратком коренима, Сасаниди су подизали бројне олтаре огња, мале, али складне грађевине са истанчаним луковима и сводовима. Раскош на дворовима погодовала је процвату златарства, а положај на „Путу свиле“ довео је до неслућеног развоја веза и таписерије, по чему је Иран остао познат до данашњег дана. Упркос честим ратовима са суседним Римским царством, односно Византијом (без одлучујућег успеха за било коју страну), међусобни утицаји у култури и уметности су постојали. Ипак, ти су ратови толико исцрпли оба ривала, да су они срредином ВИИ века после Христа лако поражени од стране Арабљана: Византија је изгубила Африку и део Блиског истока, док је сасанидски Иран нестао са мапе света.

Последње предавање одржано 1. децембра било је посвећено уметности исламског Ирана.

Прихватање ислама на тлу Ирана одвијало се релативно брзо, за шта постоје и неки практични разлози: вера у једног Бога-творца била је већ присутна, а морални кодекс заснован на правди и милосрђу био је својствен Иранцима од почетка. Уз то, претходна религија се у тзв.“маздеистичкој“ епохи круто хијерархизовала, стварајући особен кастински систем, док је ислам практично све људе изједначио пред Богом. Проблем наследства калифата довео је до раскола, при чему су Иранци остали шиити до данас. Осим тога, прва велика династија Умајади, као Арабљани (семитски народ) нису желели да престоница буде на иранској територији, већ су је преместили у Дамаск. Но већ су Абасиди престоницу вратили у Багдад (надомак некадашњег ктесифона и Вавиона), с обзиром да је од свих исламизованих подручја Иран био убедљјиво најразвијеније и најцивилизованије подручје. Током наредних столећа смењивале су се многе династије, међу којима и страни завојевачи, као Турци Селџуци и Монголи, али сви су они у територији Ирана и њеном наслеђу нашли надахнуће, па су више градили него што би рушили. Свако би у извесном смислу допринео обогаћивању иранског наслеђа, како у архитектури палата и гробница, тако и у декорацији џамија и примењеној уметности у целини. Од XВИ века Иран се ослобађа, војно и политички осамостаљује и снажи, а највећи процват доживљава у време династије Сафавида, која је од градова попут казвина и Шираза, а нарочито престоница Исфахана начинила праве драгуље у уметничком погледу. За исламски иран нарочито су карактеристични украси од бојене керамике и, разуме се, раскошни тепсиси и ћилими рразличитих дезена и кројева, настали на различитим крајевима обновљеног царства. Посебно поглавље предтавља калиграфија богато украшених Курана и уметност коричења књига, којој није било равне ни у Европи ни у Кини. Али од свега је можда најзанимљивије минијатурно сликарство фигуративног карактера, што је за исламску уметност неуобичајено. У овом треба видети наставак традиције у представљању људских и животињских фигура још од доба ахеменида. Осим тога, међу илустрованим књигама има мноштво књижевних дела која су настала пре доласка ислама или се баве предисламским периодом, као што је Шах-нама. Иранска култура и уметност задржали су своју особеност током два и по миленијума, па треба претпоставити да ће издржати и искушења која савремено доба ставља пред све аутентичне културе.



 
Галерија слика
Tags