Порука ајатолаха Хаменеија омладини Запада

Понедељак, 30. новембар 2015. године


У име Бога, Милостивог, Самилосног

Свим младим људима у земљама Запада

У Француској се десио горки акт заслепљеног тероризма, који ме је подстакао да се поново обратим вама, младима на Западу. Искрено ми је жао што су овакве теме повод за разговоре, али је чињеница да би евентуална штета могла бити многоструко већа, када болни догађаји попут овог не би помогли људима да дођу до решења и када не би пружали основ за идејну сарадњу. Патња сваког човека у било ком делу света, сама по себи, представља велики бол за припаднике људске врсте.

Призор малолетног детета које испушта душу наочиглед своји најдражих, мајке чије се породично весеље претвара у тугу и жалопојку, мушкарца или супружника који тело своје жене носи у неодређеном правцу, или посматрача који није свестан да ће за неколико тренутака присуствовати последњем чину своје животне представе, све то су теме које ће, сигурно, пробудити људска осећања. Свако ко у себи има и трун љубави, бриге и људскости, биће под снажним утиском ових призора; било да су се они десили у Француској, Палестини, Ираку, Либану или Сирији. Сигурно је да милијарду и по муслимана у свету осећа исто, и да су сви они кивни и љути на извршитеље ових аката, или оне који су изазвали ове катастрофе. Међутим, сада се ради о томе да, уколико се ова данашња бол не усмери ка стварању бољег и сигурнијег сутра, онда ће се она претворити у горка и јалова сећања. Лично верујем да само ви, млади, можете да извучете поуке из ових лекција и данашњих непријатности, и да ћете смоћи снаге да пронађете нове путеве за стварање боље будућности и у томе бити као снажна брана која штити од ове странпутице која је довела Запад у садашњу позицију.

Тачно је да је тероризам данас, наша и ваша заједничка бол, али је потребно да знате да се несигурност и зебња које сте доживели током последњих горких догађај, умногоме разликују од бола и несигурности коју током дугог низа година осећају становници Ирака, Јемена, Сирије и Афганистана. Као прво: у аспектима који су много разноврснији, дубљи, садржајнији и знатно дужи, исламски свет је, заправо, жртва насиља и страдања. Као друго: ово насиље, нажалост, у различитим облицима и методама, константно је подржавано од стране светских велесила. Данас је у свету мали број оних који нису упознати са улогом Сједињених Америчких Држава у стварању, јачању и наоружавању Ал-каиде, Талибана и њихових насилних присталица. Осим ове, директне, подршке, познати промотери и патрони текфиријског тероризма, поред поседовања најзаосталијих политичких система у земљи, увек су имали неограничену подршку Запада и сврставани су у западне савезнике, и то у условима када најсавременије и најјасније идеје проистекле из напредних демократија у региону, бивају изложене немилосрдним тиранијама и гушењима. Двоструки однос Запада према покретима буђења у исламском свету представљају сликовит пример парадокса у западним политикама.

Друго лице овог парадокса примећује се у логистичкој подршци државног тероризма у Израелу. Угрожено палестинско становништво више од 60 година на властитој кожи трпи најгори облик државног тероризма. Ако становници Европе ових неколико дана остају у својим сигурним домовима избегавајући одлазак на јавна места или скупове, једна палестинска породица деценијама ни у свом дому није сигурна од разарајуће убилачке машинерије израелског режима. Какву врсту насиља, са становишта мржње, је данас могуће поредити са изградњом илегалних колонија од стране ционистичког режима? Без икаквог озбиљног и утицајнијег укора својих савезника или од стране, бар наизглед, независних међународних организација, овај режим свакодневно наставља рушење палестинских домова и уништавање пољопривредних добара, док за то време, палестинском становништву није дозвољено да покупи своје личне ствари и плодове тешког рада. Све то се углавном дешава наочиглед уплаканих жена и престрављене деце, чије су очи испуњене сузама сведоци малтретирања и премлаћивања чланова њихових породица или комшија, хапшења и пребацивања у истражне затворе и мучилачке казамате. Да ли данас игде у свету можете пронаћи свирепост у оваквом интензитету, облику и овако дугом временском раздобљу? Зар отварање ватре на жену која је изашла на улицу да испред до зуба наоружаних војника изрази негодовање није тероризам? Ако то није тероризам, шта је онда? Зар овакво варварство према недужним цивилима које врше војне снаге једне окупаторске власти, не смемо називати тероризмом?! Или се ради о томе да ови призори, које већ око 60 година константно гледамо на својим ТВ пријемницима, више не успевају да пробуде нашу савест?

Војни походи на исламски свет у последњим годинама, који је поднео велики број жртава, представља још један примјер контрадикторне логике Запада. Земље на које је извршена агресија, осим великих људских губитака, претрпеле су и тешку материјалну штету која се огледа у разарању економске и индустријске инфраструктуре. Њихов развој и просперитет или је у потпуности заустављен, или је успорен, а неке од тих земаља уназађене су деценијама. И поред свега тога, у најдрскијем маниру од њих се тражи да се не сматрају угроженим, или да им није нанесена неправда! Како је могуће претворити земљу у рушевину, разорити њене градове и села, и онда им рећи да се не смеју сматрати угроженим?! Зар није боље да упуте искрено извињење, уместо што се позивају на несхватање или на заборављање трагичних догађаја који су им наметнути из иностранства? Бол коју због лицемерја агресора ових година подноси исламски свет, није ништа мања од материјалне штете и губитака.

Драга омладино! Заиста се надам да ћете ви, сада или у будућности, ову тренутну помућену свест успети да замените свешћу која је блистава и бистра; свест чија је данашња уметност у скривању дугорочних циљева и улепшавања подмуклих порива очевидна. Сматрам да поправљање ове врсте насилничких идеја представља прву етапу у стварању безбедности и спокоја. Све док Запад буде држао до двоструких аршина, а тероризам, у погледу његових снажних помагача и патрона, делио на позитиван и негативан, све док владини интереси буду изнад људских и етичких вредности, није потребно тражити корене насиља на неким другим местима.

Нажалост, током дугог низа година ови корени су постепено продирали у дубину културне политике Запада, и на тај начин је формиран један благ и миран, али снажан вид напада. Велики број земаља света поноси се својим националним културама, културама које су биле живе и креативне, и током многих векова правилно и довољно снабдевале људске заједнице свим потрепштинама. Ни у овом случају исламски свет не представља изузетак. Међутим, у савременом добу, западни свет уз помоћ савремених и моћних метода инсистира на клонирању и поистовећивању светских култура. Моја маленкост сматра да је наметање западне културе народима света и омаловажавање малих и независних култура једна врста тихог насиља са многобројним штетним последицама. Омаловажавање богатих култура и циљано вређање њихових најпоштованијих делова дешава се у условима када култура која треба да буде устоличена на место старе културе, нипошто не поседујуе довољан и потребан квалитет и карактеристике. Примера ради, агресивност и неморалност које су, нажалост, постале главне карактеристике западњачке културе, деградиране су и у својим матичним заједницама. И сада се јавља питање: да ли смо ми криви што не желимо такву насилну, неетичну, простачку и испразну културу? Када би спречили талас разарања који се нашој омладини нуди у производима који само наликују на уметничке, да ли бисмо ми били криви и одговорни? Ја нипошто не негирам важност и значај повезивања култура. Заправо, оваква врста повезивања у одговарајућем времену, у природним условима и са узајамним уважавањем, одувек је била добродошла доносећи напредак, ново богатство и просперитет. Насупрот томе, сваки облик некоректности и наметљивих и погрешних веза, увек је имао рушилачки карактер. Са највећим жаљењем морам рећи да су се срамотне групације, попут ИСИЛ-а (тзв. Исламске републике), изродиле управо из овакве врсте неуспешних веза, прожетих насилним увозним културама. Да је тај проблем заиста верске природе, онда је требало да се проблеми попут овога у исламском свету појаве много прије колонијалног периода, док врло добро знамо да историја бележи нешто сасвим другачије. Документована и писана историја јасно потврђује какво семе радикализма је колонизатор успео да посеје у једном региону, у срцу једне номадске заједнице, и то посредством само једне радикалне идеје и одбаченог и неприхваћеног учења. А све и да није тако, како је онда могуће да се из дубине једног од најморалнијих и најхуманистичнијих верских учења у свету, у чијем се основном и почетном учењу јасно говори да је одузимање једног невиног живота једнако убијању читавог човечанства, изроди коров и смеће у виду ИСИЛ-а?

С друге стране, потребно је упитати зашто они који су рођени у Европи, особе које су одрасле и васпитане у њеној интелектуалној средини, са западњачком филозофијом живота, бивају привучене овој радикалној пропаганди; зашто се придружују таквим групама? Да ли је могуће поверовати у то да неко ко једном или двапут оде у ратну зону, постаје тако радикална, да је у стању да отвара ватру на своје сународнике? Свакако, у феномену рађању насиља, овде се не сме заборавити ни утицај дугогодишњег погрешног културног деловања у нездравом и зараженом окружењу. У том смислу, потребно је обавити једну свеопшту истраживачку студију која ће моћи да препозна и издвоји видљиву и невидљиву загађеност. Можда су дубока мржња и одбојност које су током дугог низа година економског и индустријског процвата, бујале као последица неједнакости и дискриминације присутних у законима и структури западних друштава, довеле до убеђења која се повремено у оваквом облику буде из болесне љуштуре.

У сваком случају, ви сте ти који морате да расцепате привидне љуштуре својих заједница; да пронађете чворове и мржњу и да их неутралишете. Расцепе треба излечити, а не продубљивати. Велика грешка у борби против тероризма је исхитрена реакција која ће допринети ширењу делокруга постојећег расцепа. Сваки емотиван и исхитрен потез који би муслиманску заједницу у Европи и Америци, која броји више милиона активних и одговорних особа, одвео у изолацију, страх и забринутост, потез који би их више него икада раније удаљио од њихових грађанских и људских права, потез који би их удаљио од нормалног живота и деловања, не само да неће решити проблем, него ће довести до повећања раздаљине и мржње. Површне одлуке и реакције, поготово ако би се преточиле у законске мере, довешће само до јачања постојеће поларизације и груписања, и тако ће отворити врата будућим кризама без икаквих других резултата. На основу постојећих информација, у неким европским земљама предузете су мере које наводе грађане на шпијунирање муслимана. Овакво понашање је насилно, а сви врло добро знају да је насиље, хтели ми то или не, такво да се враћа ономе ко га је започео. А осим тога, муслимани заиста не заслужују овакву незахвалност. Западни свет дуго времена добро познаје муслимане. И онда када су западњаци као гости дошли на исламске територије, након чега су бацили своје очи на благо којим располажу његови домаћини, али и онда када су били домаћини муслиманима, када су се окористили интелектуалном снагом и радом муслиманске популације, нису видели ништа друго осим стрпљења, благости и нежности.

Зато, моја маленкост тражи од вас, младих, да на основу тачне спознаје, са јасном визијом и користећи се ранијим лошим искуством, формирате снажне темеље једног доброг и часног односа са исламским светом. У том случају, у не тако далекој будућности, видећете да ће грађевина подигнута на тако снажним темељима преко свих неимара раширити сенку сигурности, поверења и убеђења, и подарити им топлину безбедности и спокоја. Тада ће се у целом свету упалити пламен наде у бољу будућност.

Сејeд Али Хаменеи
28. новембар 2015. године / 8. азар 1394. хиџретске соларне године



 
Контакт

Незнаног јунака 32
11040 Београд

Телефон: + 381 11 3672 564  
2660 386  
Факс: + 381 11 2666 980  

E-mail: info@iran.rs
  nur@iran.rs
persijski@iran.rs

Web: iran.rs
  iriran.me
iran.mk


Како да нас пронађете... 
(мапа)